Pablo Pikaso i sve njegove žene

0

Pikaso je bukvalno uništavao žene sa kojima je bio u vezi, sve su ili obolele od psihičkih bolesti, ili su same sebi oduzele život i zanimljivo je da ga nijedna žena, osim Fransoaz, nije napustila

Pablo Pikaso (1881-1973) je voleoumetnost, boje, platno, boemski život i mnogo žena. Vrhunski španski slikar u svom stvaralaštvu odmicao je daleko ispred svog vremena, čak je i u starosti crtao energijom mladića. I žene je voleo istom strašću i sa 30 i sa 80 godina, one su obeležile njegovu umetnost i život. Bilo ih je bezbroj, ali je samo sedam značilo slavnom slikaru, i najviše uticalo na njegova dela.

Rođen je 25. oktobra 1881. godine u Malagi, na jugu Španije. Kada se rodio babica ga je proglasila mrtvim, ali ga je spasio ujak, po profesiji doktor, koji ga je „naterao“ da diše tako što mu je u lice dunuo dim cigarete. Njegovo puno ime je Pablo Dijego Hoze Francisko de Paula Huan Maria de los Remedios Cipriano de la Satistima Trinidad Martur Patricio Cito Ruiz Pikaso… Počeo je da pravi fenomenalne slike već kao desetogodišnjak, njegov talenat jednostavno nije mogao da ostane neprimećen. Oca je prevazišao jako brzo, ali ga je on podržavao, pronalazio mu modele i motivisao da razvija svoje talente. Već sa trinaest godina imao je prvu izložbu, a savremenici su govorili da Pikaso nikada nije crtao kao dete. Godine 1891. porodica se preselila u La Korunju, a posle smrti sedmogodišnje Pikasove sestre Končite odlaze u Barselonu.

Sa samo 14 godina Pablo je uspeo da položi prijemni za upis u umetničku školu, ali nije bio rad da uči. U školi nije podnosio disciplinu, pa su ga često kažnjavali. Pikaso je tada zapisao: “Zatvarali su me u malu sobu sa belim zidovima i klupom na kojoj sam mogao da sedim. Bilo je sjajno, jer sam u miru mogao da slikam po zidovima”.

Otac nije mogao da prihvati njegovu buntovnu prirodu, pa ga šalje u Madrid gde se Pablo upisao u najpoznatiju umetničku školu u državi, Kraljevsku akademiju San Fernando. Dobio je priliku da poseti čuveni muzej El Prado i da se divi radovima Velaskeza, Goje, El Greka…

„Umetnost je laž koja nam pomaže da spoznamo istinu“, govorio je Pikaso, a kako ga je smrt jezivo plašila stalno je strahovao da neće završiti ono što je započeo, i često je umeo da kaže: „Za sutra ostavi samo ono što želiš ostaviti nedovršenim, ako umreš”.

Odlučio je da ode u Pariz, koji je tada bio umetnička prestonica Evrope. Godine 1900. našao se u gradu svetlosti gde se upoznao sa pesnikom i novinarem Maksom Džejkobom, koji mu postaje dobar prijatelj. Živeli su zajedno u iznajmljenom stanu, a Maks ga je učio francuski. Nisu imali novca, a biografi pišu kako su u to vreme mnoga Pablova remek-dela završila u peći kako bi se dva siromašna cimera zgrejala. Tada je već počeo njegov bizaran odnos prema ženama. Jedan njegov prijatelj silno je bio zaljubljen u izvesnu Germin, ali je bio impotentan i nije mogao da vodi ljubav sa njom. Pikasu je to bilo jako zanimljivo, pa je rešio da odmeni prijatelja, što ga je potpuno dotuklo, pa je sebi oduzeo život. Ta tragedija Pikasa je „oterala“ u „plavu fazu“, pa je jedno vreme crtao vrlo melanholične slike u tamnijim tonovima. Ubrzo posle toga bio je opčinjen jednom striptizetom, nacrtao je nekoliko njenih aktova, koji nikada nisu bili javno prikazani. U madridskom časopisu „Mlada umetnost“ objavljuju se njegovi radovi i tada slavni slikar prvi put sliku potpisuje kao Pikaso.

Za njegov uspon dosta je bila zaslužna bogata američka kolekcionarka, Gertruda Stajn, koja je bila oduševljena njegovim radom. Fascinirana Pikasovim delima finansirala ga je i organizovala veliki broj izložbi kako bi se tada mladi umetnik predstavio javnosti. Počeo je da se kreće u boemskim krugovima, zabavama za odabrane renomirane umetnike toga vremena i počinje da biva priznat i poznat. Već 1907. godine, u njegovim i delima Žorža Baka počinje da se prepoznaje novi pravac u modernom slikarstvu. Preovlađuju elementi kugle, kocke i valjka, pa je novi stil nazvan kubizam i imao je izuzetn uticaj na razvoj apstraktnog slikarstva. Pikasov opus je ogroman, prema nekim podacima naslikao je preko 13 hiljada slika, sto hiljada grafika, 34 hiljade ilustracija za knjige i izvajao preko 300 skulptura.

Njegov buran boemski i umetnički život pratio je još burniji ljubavni. Žene su uvek bile njegova najveća inspiracija. Svaka njegova ljubavnica ovekovečena je na platnu, ili obrunto – svaki njegov model završavao je u njegovom krevetu.

Jedan Pikasov prijatelj šalio se i rekao da je slavni slikar menjao žene kao slikarske tehnike, jer se vrlo često događalo da je bio u paralelnim vezama. Imao je dve žene, četvoro dece (poslednje dete dobio je u sedmoj deceniji), mnogo ljubavnica, kratkih i dugih veza. Ipak, samo sedam žena bilo je važno u njegovom životu, njih je voleo najviše – model Fernanda Olivije, Eva Guel, balerina Olga Hohlova, Mari-Tereza Volter, slikarka i fotograf Dora Mar, mlada studentikinja umetnosti Fransoaz Žilo i Žaklin Roke…

Jedan od njegovih biografa, Patrik O Brajen, zabeležio je da su Pikasova osećanja prema ženama oscilirala od ekstremne nežnosti do snažne mržnje. Jedino što mu je bilo važno je da žena bude niža od njega, što je bilo teško jer je bio visok tek 163 centimetra.

Nevinost je izgubio u bordelu, a naviku da se zabavlja sa prostitutkama nasledio je od oca, kojem je odlazak u javnu kuću bio redovan nedeljni ritual. Pikaso je verovao da žene postoje da bi njega zadovoljile, a jedna od njegovih najslavnijih slika je „Les Demoiselles d’Avignon“, na kojoj je pet golih prostitutki.

Njegova prva ljubav i duža veza bila je Fernanda Olivije (1881-1966). Ušla je u njegov studio kako bi se sklonila od kiše i ostala sedam godina. Žena vatrenocrvene kose, prelepog lica, bademastih očiju i izvajanog tela potpuno je opčinila Pikasa. Zarađivala je tako što je pozirala slikarima i bila je udata, ali to nije sprečilo ljubav sa slavnim slikarom. Zabranio joj je da pozira drugim slikarima, bila je samo njegova. Nacrtao je preko 60 njenih portreta za svega nekoliko meseci 1909. godine. Ulazak Fernande u njegov život označio je završetak njegove „plave faze“ i ulazak u „ružičastu“. Biografi su pisali da je fernanda bila izuzetno lenja žena, pa je Pikaso radio sve kućne poslove. I to je bilo samo tada, jer su kasnije sve žene koje su živele sa njim morale sve da rade same, nikada nije hteo da im pomogne. Međutim, Fernanda nije mogla da podnese njegovu posesivnost. Imala je i druge muškarce, želela je uvek nešto novo i drugačije, a kada je 1912. godine otišla sa jednim italijanskim slikarom,

Pikaso je imao aferu sa njenom prijateljicom Marsel Humber, koju je zvao Eva Gouel. Ubrzo se iz osvete rodila ljubav, ali Pikaso nije mogao da bude veran, vernost jednostavno nije bila njegov stil. Bio je sa drugim ženama, čak i kada je Eva pala u postelju. Godine 1915. umrla je od tuberkuloze ili kancera, Pikaso je bio uz nju kada je umirala, ali je istovremeno započeo vezu sa mladom Gabi Depardje. Evina smrt ga je jako pogodila, pa jedno vreme nije mogao da se skrasi ni sa jednom ženom, imao je mnogo ljubavnica i veza za jednu noć.

Odlučio je da otputuje u Rim i tamo se upoznao sa ruskom balerinom Olgom Hohlovom. Upoznao je dok je radio na baletu „Parade“, bila je to ljubav na prvi pogled, venčali su se već sledeće godine u ruskoj pravoslavnoj crkvi u Parizu. Međutim, brak je bio buran, pun svađa, vike i prebacivanja. Ona je bila buržujka, želela je da napreduje na društvenoj lestvici, volela je formalne skupove, dok je Pikaso bio boem, voleo je drugačiji način života. Dobili su sina Pola čije je rođenje uticalo i na Pikasov rad, pa je počeo u svoje slike da ubacuje porodične motive, majke koje doje decu. Olga i Pablo bili su u braku 16 godina, ali je za to vreme Pikaso bio sa mnogo žena.

Od svih tih prolaznih avantura najviše je voleo Mari-Terezu Volter, koju je upoznao kada je bila 17-ogodišnjakinja, a on je imao 46. godina. Živela je u istoj ulici u kojoj su Olga i Pikaso imali stan i brzo je zapala za oko slavnom slikaru. Sve više vremena provodio je sa njom, a veza je bila tajna sve dok Olga nije saznala da je Mari trudna. Pikasu je rodila ćerku Maju, a on je ostao u formalnom braku sa Ogom kako ne bi morao da joj daje novac. Međutim, ni mlada žena ni novo dete nisu dugo držali Pikasovu pažnju. Ubrzo se zaljubio u Doru Mar 1936. samo godinu dana pošto se Maja rodila. Mari-Tereza je završila tragično, obesila se četiri godine posle smrti velikog slikara, a Majin sin Olivije napisao je knjigu o svom dedi 2004. godine.

Dora Mar (Teodora Marković), Jugoslovenka, tačnije poreklom Hrvatica, potpuno je zaludela Pikasa. Umetnica koja se bavila fotografijom postala je njegova životna saputnica sve do aprila 1944. godine kada se Pikaso po ko zna koji put ponovo zaljubio. Nova žena zvala se Fransoaz Žilo i nju je često nazivao „ličnom muzom“. Udvarao joj se mesecima i ona mu je na kraju dala svoju nevinost.

Pikaso je bukvalno uništavao žene sa kojima je bio u vezi. Sve su ili obolele od psihičkih bolesti, ili su same sebi oduzele život. Kada je upoznao Doru Mar, odnosno kada mu je dosadila Mari-Tereza, Pikaso je organizovao da se njih dve sretnu u njegovom studiju. Govorio je da njihovu vrisku i tuču pamti kao jedan od najlepših trenutaka u svom životu. Njihov sukob zabeležio je i na platnu slikom „Birds in Cage“, na kojoj se crna golubica, Dora, tuče sa belom, Mari Terez, i pobeđuje – crna.

Zanimljivo je da ga nijedna žena, osim Fransoaz, nije napustila, uvek je on bio taj koji odlazi. Imao je 62 godine kada se zaljubio u Fransoaz Gilo, ona je bila mlađa od njega skoro 40 godina, ali mu je rodila dvoje dece, sina Kloda (rođenog 1947. godine) i ćerku Palomu (1949.). Ćerki je dao ime po golubici koju je nacrtao kao podršku mirovnom pokretu u Drugom svetskom ratu. Međutim, ni ova veza nije bila konačna. Ljuta i frustrirana zbog Pikasovih stalnih prevara, Fransoaz ga je naustila 1953. godine.

Iza nje je ostala knjiga „Život sa Pikasom“ koja je bila bestseler i objavljena je 11 godina posle njihovog rastanka. Toliko je razbesnela slavnog slikara da sa Fransoaz nije progovorio ni reč do svoje smrti. Nikada se više nije sreo ni sa njom ni sa njihovo dvoje dece.

Biografi su zapisali da je, kada je odlazila, Pikaso vikao: “Nijedna žena ne napušta čoveka kao što sam ja. Gde ćeš?”. Međutim, ona je otišla, a u svojoj knjizi je napisala da je on “indiferentan prema drugima, previše uveren u svoju vrednost”. Pikaso je smatrao da su žene „mašine za patnju“, a Fransoaz je kasnije pisala kako su za Pikasa postojale samo dve vrste žena – boginje i otirači za cipele.

“Pablo je bio najveća ljubav mog života, ali otišla sam pre nego što me je uništio”, napisala je Fransoaz, jedna od Pikasovih sedam velikih ljubavi. “Čovek mora nešto da preduzme da zaštiti sebe. Ja jesam. Ostale nisu. Pogledajte šta im se dogodilo – držale su se moćnog minotaura i platile su žestoku cenu”.

Biografi tvrde da je Pikaso bio opsednut ženama, zavođenjem i seksom. Izuzetno potentan, svakoj ženi koja mu se dopadala poklanjao bi zlatnu figuricu muškarca koja je značila da je želi u svom krevetu. Međutim, bile su pored njega samo dokle su ga inspirisale. Posle toga ih je odbacivao i sa neverovatnom lakoćom nalazio novu muzu. Fransoaz je napisala da je Pikaso bio lojalan, velikodušan, posvećen, ali samo dok mu je odgovaralo. Tada bi se neverovatno brzo transformisao u brutalnog i okrutnog čoveka.

„Bilo je divno biti sa njim, bio je divan, kao vatromet. Neverovatno kreativan, inteligentan i zavodljiv. Kada je bio raspoložen da šarmira i kamenje bi igralo u ritmu koji je on davao. Ali, bio je i veoma okrutan, sadista, bez milosti. Sve je moralo da bude onako kako je hteo. Vi ste bili tu samo zbog njega, on nikada nije bio tu zbog vas. Pablo je mislio da je bog, ali nije bio bog i to mu je smetalo”, opisivala je Fransoaz Pikasa u svojoj knjizi.

Opsesivno je slikao svoje ljubavnice, ali ih je u svrhu umetnosti prikazivao izmučene, u delovima, kao da ih je „sastavljao“ na platnu, pošto bi ih uništavao u privatnom životu. Njegova dela odslikavaju način na koji je postupao prema ženama, ona su dnevnik njegovog života i uma, koji je i danas predmet izučavanja psihologa i psihijatara.

Želeo je da mu žene budu potpuno potčinjene, nije trpeo da imaju ličnost. Bio je genijalan, imao je vulkansku energiju, ali i mračnu, sadističku stranu koju su najbolje iskusile žene koje su ga volele.

“Ja sam jedina žena koja nije žrtvovala sebe svetom monstrumu… I ja sam jedina koja je još živa da ispriča priču”, pisala je Fransoaz. Učinio je besmrtnom na slici „Žena cvet“, ali je zanimljivo da nije sačuvala nijednu njegovu sliku.

Iako su njegova dela jako vredna, nije želela ništa što bi je podsećalo na „svetog monstruma“. Nije ni želela da je slika, jer je znala da je Pikasov način da „ubije“ ženu tako što naslika njen portret. Kada bi prestao emotivno da se interesuje za ženu, manično je slikao, a u pozadini je uvek mogla da se nasluti nova veza.

“Tragedija njegovih žena je da su volele što ih slavni Pikaso stalno slika, to je činilo da se one osećaju važnim. Laskalo im je, bile su uhvaćene u zamku, živele su kroz njega. Ali, kao i svi umetnici, čak iako je slikao ženski portret, Pikaso je uvek prvenstveno slikao sebe. Sva Pikasova dela su dnevnik njegovog života”, zapisala je Fransoaz.

Ženevjev Laport, pesnikinja koju je upoznao još tokom rata u Parizu, bila je sledeća žena u Pikasovom životu. Intervjuisala ga je kao tinejdžerka za školski časopis, još tada mu se dopala, ali su počeli vezu kada je ona imala 24 godine, a on 70. Još je bio sa Fransoaz, ali je sve češće provodio vreme sa novom ljubavnicom. Predložio joj je da otputuju u Sen Trope i žive zajedno, ali mlada žena nije želela trajno da se veže za toliko starijeg čoveka. Naslikao ju je preko 20 puta, a kritičari ta dela svrstavaju u Pikasov „nežni period“. Rastali su se kada se definitivno rastao i od Fransoaz, 1953. godine, ali to nije bio kraj za lucidnog genija.

Sa 79 godina zaljubio se i oženio sa Žaklin Roke, koja je njegova druga zakonita žena i poslednja koju je voleo. Njoj je posvetio najveći broj dela, više nego bilo kojoj ljubavnici ili ženi, a nacrtao je preko 400 njenih portreta. Međutim, i nju je uništio, sebi je oduzela život 1986. godine.

Dve godine pre Pikasove smrti, priređena je izložba u Luvru povodom njegovog 90. rođendana. Pre njega nijedan živi umetnik nije imao svoju izložbu u ovom muzeju. Prema podacima, Pikaso je i umetnik čije su se slike najviše krale – čak 1147 puta.

Umro je u aprilu 1973. godine, usamljen, bez dece i unučadi, za šta su mnogi njegovi prijatelji krivili Žaklin, koja nije dozvoljavala da slavni slikar ima bilo kakve veze sa porodicom.

Novosti

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.