Zbog čega mrzim gradski prevoz

0

Naš porodični automobil tehnički nije porodični nego je moj, iako glasi na ime mog oca. Moj je zbog toga što ga 95% vremena vozim ja, zbog toga što, logično, benzin plaćam ja kao i zbog činjenice što ga posmatram kao ravnopravnog člana porodice.

Odmah da se razumemo, ne vozim nikakva besna i preskupa kola, već najnormalniji automobil. Da biste shvatili moju ljubav prema ovoj spravi, morate uzeti u obzir da sam se osim standardnih vožnji koje većina dece prođe zbog srednje škole, u mladosti taljigao prevozom prvo do Zemuna a zatim Tašmajdana, Autokomande i Rakovice (sa Novog Beograda) na treninge, počeo da izlazim sa 15 godina i već tada redovno išao prevozom, a za devojkama sam, osim po Beogradu, trčao i po Srbiji. Kada se ovo uzme u obzir, ljubav prema mom automobilu je sasvim razumljiva.

Zbog toga mrzim ta dva perioda u godini, jednom baš u ovo vreme, a jednom na leto, kada moji roditelji uzmu kola i odu na odmor. Prijatelji mi prigovaraju, pola u šali pola u zbilji da sam snob, da sam derište koje je naviklo da lagano živi i da je moja ljubav i vezanost za auto izmišljena, te da je plod moje razmaženosti. Fer pretpostavka, ali…

Ljubav prema kolima, osim očigledne uštede vremena i udobnosti koje pruža automobil, pokreće jedna potpuno suprotna emocija – apsolutna mržnja prema gradskom prevozu. Zbog čega ga mrzim? Zbog toga što je to leglo depresije i mikrosistem koji predstavlja sve ono što najviše mrzim u mom narodu i mom gradu, koje inače najviše od svega na svetu volim.

Gradski prevoz je ogledalo nekulture i svega najgoreg što su ljudi tokom godina postali. Gotovo niko više ne pušta trudnice i žene sa decom, starce i invalide da prvi uđu u vozilo. Na Zelenom Vencu svaki dan borba za goli život prilikom ulaska u autobuse. Pozicioniranje počinje čim se vozilo ugleda, pa načičkana gamad tako stane da ljudi koji izlaze iz autobusa moraju da se probijaju kroz njih, a neretko budu ugurani nazad od strane onih stvarno nestrpljivih koji moraju da utrče prvi. Gledam majmunčine i glupače uzrasta od 14 do 40 godina koji sede i blenu kroz prozore, u mobilne telefone ili novine, dok se starci i deca klate, jedva se držeći za prljave šipke u prevozu, za koje se rukama hvataju isti oni koji su do pre neki sekund čačkali nos, zube, uši ili brisali nos tim istim rukama. I vide ih u uglu oka, vide ih, ali se prave da ih ne vide i gledaju kroz prozor, pa se prave iznenađeni kada ih neko zamoli da sedne. „Jaoj, pa što niste rekli odmah, nisam vas video uopšte…“

(ne)Kultura u održavanju higijene i ophođenju prema zajedničkom prostoru je nešto što je odavno poznato kao negativna osobina mog grada. Autobusi u kojima se voze ljudi koji ne nađu za shodno da se okupaju sapunom od 30 dinara i stave najjeftiniji turski dezodorans od 80 dinara, ne daj Bože da operu zube, mesto su gde ne želim da provedem ni sekund vremena ako ne moram. Je l' neko stvarno može da me krivi zbog toga? Pljuvanje, bacanje otpadaka, lepljenje žvaka, dovikivanje, glasno psovanje i žvrljanje autobusa kao i puštanje muzike sa mobilnih telefona, specijalitet su mlađih generacija koje, očigledno, odrastaju bez ikakve kontrole njihovih nekulturnih, neobrazovanih, na grad i gradsku sredinu apsolutno neprilagođenih roditelja, koji su izrodili potomstvo jednako felerično njima.

Ali ono što najviše deprimira su pogledi. Ti prazni, tužni pogledi svih tih ljudi koji se klate načičkani kao sardine i prelazeći od tačke A do tačke B izgledaju kao da pokušavaju da nađu smisao u ovom besmislu od države i sistema u kome živimo. Prevoz me, svaki put kada u njega uđem, podseća koliko je zapravo teško živeti ovde. Koliko su vreme i razne vlasti, koje su samo sinonim za nesreće koje nam se već dve i po decenije dešavaju, ostavili negativnog traga iza sebe. U gradskom prevozu vidim svo beznađe koje je zavladalo našim narodom i to prosto mirenje sa svim lošim što nam se dešava. Možda mi se samo čini, ali ja zaista to vidim. A nema ničeg tužnijeg i težeg za gledati od ljudi koji su se apsolutno pomirili i prihvatili nesreću i težinu koja ih pritiska.

Mrzim gradski prevoz.

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.