Kad život zaboli: Pobegla sam od kuće jer sam bila bijena i gladna!

0

Jovanka K. živi u trošnoj kući na obodu velegrada, tiho i povučeno, prebira dane kao i pare kojih je sve manje, jer živi od socijalne pomoći…

Za Jovankinu priču smo čuli sučajno, od prodavaca na pijaci. Rekoše nam: „Što vi novinari ne pišete malo o ovakvim ljudima kao što je Jovanka? Nije bogata ni poznata, nema kuće ni plate, živi sama, priča se da je pobegla od oca nasilnika…“

Dok govore, prstom pokazuju na sitnu plavokosu ženu u teget cicanoj tufnastoj haljini, čvrsto skupljene kose u malu punđu na potiljku, koja podignute glave i lakog koraka, promiče kroz tezge, tu i tamo zastajkujući da porazgovara sa prodavcima, dok joj oni guraju u ruke zamotuljke sa povrćem, voćem…

Kada smo je zamolili da zastane jer bismo želeli da napravimo priču o njoj, za portal nadlanu.com, Jovanka se setno nasmejala, ali ipak šeretski namignula, ispravila se i kroz uzdah rekla:

„Dakle najzad su vam dosadile one zvezde o kojima stalno pišete, pa ste rešili da dođete ovde među nas, narod, jel tako? Mislili ste da ne znam šta ima po novinama i po televiziji? Para nemam da ih kupujem, ali zato imam komšije i ove prijatelje po pijaci, tako da sva izdanja preslistam časkom kad krenem od paradajza i dok stignem do onog, vidiš onu tezgu gore… veša, da prostiš, za žene. Sve znam i ništa mi se ne sviđa… Nego šta ste teli da me pitate?“

Kada ste došli u Beograd i zašto, život vas naneo, hteli ste nešto…

Prekida nas odmahivanjem ruke.

„Batine me oterale, a glad donela, kako kažete, ali to je bilo, nema tu šta da se priča… Otac ko otac, prek bio, umeo da popije, a posla nigde, majka nije htela da mu se zamera, a ja ko ja, nisam htela više da trpim masnice po leđima od kaiša… Završila sam srednju školu, da ne kažete kako sam neobrazovana, nego šta sam! A onda sam se jednog dana spakovala i otišla da se nikad više ne vratim…“

Učene, a prazne glave

Dok je odlazila, Jovanka je onako, zastajući, u polu okretu dobacila: „I još nešto, to možete da zapišete slobodno. Imam srednju školu, a diplome tih silnih fakulteta mi nisu bile potrebne da znam šta je dobro, a šta loše, da umem da razlikujem gnjilu od zdrave jabuke, da potpalim vatru i spremim ručak, a i da pomognem svakome kome treba… A ovi, učeni na vlasti, sve prazne glave punjene slamom. Strah da te uhvati od njih kad počnu da drže govore, misliš da si sam kriv za prazan frižider i to što si bez posla, ej bre, što ti je naš narod blesav… Samo jedan život imamo, a ja sam od jednog već pobegla, gde ću sad?

Zastaje, pogleda u svoje šake pa se gotovo ljutito obrati.

„Otišla sam da rasteretim majku, da spasem sebe, da živim! Zato sam otišla! A ne ko ove današnje devojke što se mal-mal pojavljuju na naslovnim stranama tih vaših novina...

Mi smo sa internet portala…

„Ma isto ti je to, znam ja šta je internet, još grđa stvar od novina! Nego da kažem ono šo imam! Te devojke treba da se stide! Imaju i leba i uz leba, lepe ko upisane, kuće, stanove, sve bre imaju, a onda pobegnu da bi takvi kao vi pisali o njima! Pa gde je to dobro? Jel ovaj svet potpuno poludeo? Sakriju se kod nekoga na par dana, biju same sebe, da te bog sačuva, lažu i izmišljaju… Pa se posle kaju i odu u mankenke i voditeljke! Sramota bre i njih i vas, jel nam to uzor? Jel se tako vaspitava? Ja sam MORALA da pobegnem od lošeg života, a ne od obesti! Glad i batine me samleli, nisam imala kud, nego put pod noge pa da tražim sreću. Nisam našla ni pare ni bogatstvo, ali našla sam mir, ne treba mi mnogo da bih bila srećna, dovoljno mi je da prošetam pijacom i da se slatko ismejem sa prijateljima… Ne slikajte me, nisam vam ja za naslovne strane!“

Kreće da ode, odmahujući nam rukom. Gospođo Jovanka, samo smo hteli da vas priupitamo o još nekim stvarima, politici…

„Kažeš politika? Toga u ovoj zemlji nema da ti kažem, sve je to samo po onoj našoj narodnoj „Sjaši Kurta da uzjaši Murta“, izvinte na izrazu, ali je istina! Ta politika se ne jede i ne oblači na gola leđa! Toliko imam da kažem, jer su mi svi isti… A ja samo ovaj jedan život imam da proživim…“

Gospođo Jovanka, samo…

Maše nam rukom dok odlazi. Jovanka, građanka i seljanka, jedna od nas…

Autor: nadlanu/M.G.

Foto: Dragan Jereminov

Foto: D.Jereminov

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.