Smrt srpskog sela doći će tiho, da nikoga ne uznemiri

0

Nijedne prodavnice, nijednog uličnog svetla, bez obeleženih kuća i ulica. Skoro je smešno kada naletite na stub za struju. Prolazeći pored kuća često se može čuti i kroz prozor videti kako neki seljak, propet na stolici, priča mobilnim telefonom sa rođacima “iz grad”.

Deda Stojan

Pošli smo putem manje poznatih srpskih sela kako bismo napravili fotografije netaknute prirode, ali ono kuda je sledeća priča odvela novinarsku ekipu portala Nadlanu bilo je mnogo zanimljivije od najlepših šuma. Ali i tužnije…

Zašli smo među kuće baš u trenutku kada su u njima polako počela da se uključuju svetla koja su se uskoro izmešala sa usamljenim batom koraka. Seljaci su užurbano krenuli da prelaze iz svojih kuća u dvorišne kuhinje ili štale da založe vatru i provere stoku.

Pogureni, ubrzavaju korak kao da su u trci sa vremenom. Kao da nekud žure, a zapravo nemaju čemu trčati.

Jedno malo selo u blizini Leskovca po imenu Granica ima sedamdesetak kuća i stotinak stanovnika, s prosekom starosti 75 godina. Deda Stojan, najstariji žitelj ovog sela od 92 leta ustaje u 5 ujutru. Skoro potpuno obučen navlači još jedan par pocepanih vunenih čarapa preko svojih tamnih pantalona od grubog platna. Zakopčava vuneni prsluk pun rupa. Svojim od rada iskrivljenim prstima nevešto se bori sa malim dugmićima. Gumene „popke” prete da popuste pod pritiskom debelih čarapa, ali zna deda Stojan ćud svojih starih dobrih piroćanaca.

– Ako popustiv, ne valjav ič. Pemzija mala, a oni te oćev zavrnev za svaki dinar – gunđa sebi u bradu dok stavlja beretku na glavu podvlačeći unutra pocepanu postavu koja visi sa svih strana.

Onako mali i star, delovao nam je kao da će u svakom trenutku pasti na svoja povijena kolena. U strahu fotograf i ja smo skočili da mu pomognemo, ali on nas je zaustavio odlučnim potezom ruke.

Nakon što nas je naterao da popijemo malo njegove „najbolje u selu“ šljive, na brzinu je iskapio svoju čašicu i žurno otišao da obiđe svoju kozu i odvede je na pašu.

To je bio znak za nas da nastavimo dalje. Selo nije veliko, ali se zato nalazi na 4 brda. Ipak, nije nam bilo teško da odemo „čak“ na drugi kraj.

Baba Jevica, koja se sa svoje 73 godine smatra još uvek mladom (čak može ponovo i da se uda), mesi hleb koji se uskoro našao u cepulji prekriven žarom. Dok rumeniih obraza pored ognjišta čeka da hleb zamiriše, namešta svoju šarenu maramu na glavi. Pribada čiode da marama dobije pravi oblik, a ispod brade stidljivo izviruje savršeno svezana mašna.

– Otkad mi umreja čovek dugo bejag u crninu. Prođe dvajes godine, deca po gradovi, unučad uče čkolu… Nikoj se neće vraća ’vam. Ne gi krivim. Za pol vek neće ostanev niki ovdeka, samo će se sruši kuća. E moj Mića, sećaš li se kad gu gradismo sas našig dvajes prsta… – zadrhti joj glas na pomen imena pokojnog muža, dok ogrubelom rukom gladi šare na mušemi, sakupljajući nekoliko mrvica hleba.

Krišom briše suzu sa levog obraza ustajući da vidi ko vraća stoku sa ispaše. Kolone krava i ovaca se polako kreću strmom kaldrmom pored groblja zaraslog u šipražje. Poneki spomenici su toliko izlizani da se na nekim ne može ni ime pročitati.

U centru sela, najnižoj tački, sa bunarom u sredini seljaci poje stoku na putu kući. Dok krave tromo piju vodu, čoban lenjo naslonjen na štap zavija duvan i mršti se, braneći se od upornih zraka zalazećeg sunca i još upornijih muva.

– Ode još jedan dan. Šta li baba sprema za večeru… Nešto da poje’m, pa će se sobaljim u krevet. Sutra ima svašta da si porabotim, krati se dan – priča više za sebe nego starcu pored njega.

Nijedne prodavnice, nijednog uličnog svetla, bez obeleženih kuća i ulica. Skoro je smešno kada naletite na stub za struju. Prolazeći pored kuća često se može čuti i kroz prozor videti kako neki seljak, propet na stolici, priča mobilnim telefonom sa rođacima “iz grad”.

– Kude si, ćere? Koje rabotiš, dobro li ste? Eve, ja si živim nekakoj. Će teram dok može, pa će mrem kad osetim slabos’. Sam’ da ne padnem u postelju. Kuku, eve Stana ne može više… Ajde, ajde ćere, nemo si trošiš, skupi i ovija telefoni, pusto gi ostalo… – kaže starica prekidajući vezu bez pozdrava i spušta staru „nokiu” na vrh ormana, gde jedino ima mreže.

Sunce konačno zalazi, seljaci završavaju poslove, idu svojim praznim kućama, večeraju sami, poneki posete komšiju, a onda odlaze na počinak ili samo sede pod svetlom slabe svetiljke kršeći ruke, misleći kako im deca žive u velikim gradovima. San, stari saveznik, naposletku stiže. A sutra, dok neki ispijaju rakiju, neki tanku kafu, Stana iz kreveta kreveta u samoći čuje ciku iz susednog dvorišta.

– Lele, da nije neki umreja?! Ne b’e, to Ceki stigo sin, snaja i unučad. Sad će se deru po cel’ dan i noć. Će dolaziv svaki dan ovija deca da mi dosađivav, al neka gi, ja volim deca. Moja kad dođev isto tako, al dugo gi nema da si dođev…

Deda Stojan ponovo izvodi svoju kozu na pašu, baba Jevica peče hleb, a selo opet počinje da živi, jedan korak bliže nestanku. A deca, deca su raštrkana po Beogradu, Čikagu, Cirihu… Novinari, ugostitelji, farmaceuti, planiraju, kao i svake godine, da konačno posete rodno selo.

Foto: Privatna arhiva

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.