Kuzmanović: Arača je simbol hrišćanskog jedinstva koje nam je u danima novih migracija preko potrebno!

0

Srednjovekovni lokalitet Arača, uključujući i istoimenu baziliku, potiče iz 13. veka i jedan je od retkih sačuvanih spomenika kulture iz predturskog doba.

Bazilika u Arači je jedno od onih dobrih mesta koja nas povezuju, jer pamti i svedoči o istoriji koja je ovde i srpsko-slovenska i mađarska, rekao je sinoć, na manifestaciji „Slovo ljubve“ u Arači kod Novog Bečeja zamenik pokrajinskog sekretara za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama dr Nebojša Kuzmanović.

Srednjovekovni lokalitet Arača, uključujući i istoimenu baziliku, potiče iz 13. veka i jedan je od retkih sačuvanih spomenika kulture iz predturskog doba. Od kraja 14. stoleća on je bio u posedu despota Stefana Lazarevića, a kasnije i despota Đurđa Brankovića kao ugarskih saveznika, ali i nastavljača nemanjićke tradicije severno od Save i Dunava.

„Poštovani predsedniče Skupštine Autonomne Pokrajine Vojvodine, predsedniče Skupštine opštine Novi Bečej, predsedniče Matice srpske, dobitniče nagrade, uvaženi gosti, prenosim vam pozdrave predsednika pokrajinske vlade, gospodina Igora Mirovića i naravno, našeg resornog sekretara, gospodina Miroslava Štatkića, sa uverenjem da im je zaista žao što i oni nisu ovde, među nama, da dožive ovaj jedan, ne pomalo, nego zaista u punom smislu nadrealistički čin. Ovde smo u susretu vekova, čak milenijuma, i sigurno možemo da shvatimo da su ovo mesta moći, koja nas podsećaju na veliku, trajnu i bogatu kulturnu istoriju ovog prostora. Veliki nemački filozof Osvald Špengler je tačno pre sto godina napisao knjigu „Propast Zapada“ koja je zanimljiva po mnogo čemu, ali je zanimljiva i po, to sociolozi znaju, onoj teoriji o cikličnom kretanju društva – da civilizacije nastaju, rastu, razvijaju se i propadaju. I upravo nas Osvald Špengler uči da, zbog toga što se to tako dešava, veliki mađarski narod i veliki srpski narod iz ovih pouka, a na ovim mestima, na mestima moći i na mestima susretanja, treba da izvuku pouke, da sukobi koji su postojali od hiljadu osamsto četrdesetih godina, do hiljadu devetsto četrdesetih godina i koji su trajali jedan vek treba da budu, ne zaboravljeni, ali treba da budu potisnuti u stranu i da se setimo svetle i prelepe istorije susretanja kakva je bila u srednjem veku između ugarskog kraljevstva i srpskog naroda i srpskog plemstva. I upravo je ta činjenica na koju stari spisi upućuju, da su srpski despoti ovaj prostor, odnosno ovaj hram dobili od ugarskih despota, zalog za bolje sutra. A zašto se pozivam na Špenglera? Pozivam se na to zbog toga što svi moramo biti svesni da nam se neprimetno dešava nova seoba naroda, a da samo poneki od nas, da li geopolitičari, da li neki političari poput Viktora Orbana shvataju da se to dešava sada, pred nama i da je neophodno zbiti hrišćanske redove i da je neophodno zbiti evropske redove, u koje naravno i srpska i mađarska kultura spadaju, da je potrebno zaštititi ovaj prostor, jer ne zadugo, za dvadeset, trideset, pedeset godina, siguran sam zbog istorijskog trajanja neće nas biti mnogo, a potrebno je da i naši potomci svedoče o postojanju nas i onih ljudi pre nas. Pokrajinski sekretarijat za kulturu i Pokrajinska vlada u poslednjih nekoliko godina za obnovu ove svetinje izdvojili su dosta sredstava, ja ovde imam podatke, ali ih naravno neću čitati, ako sam dobro upamtio, negde oko 12 miliona dinara je uloženo, oko šest miliona je od strane Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i oko šest miliona iz Ministarstva kulture Republike Srbije da se ovaj hram obnovi, i dobijena su sredstva i u okviru evropskih projekata, koliko pamtim, negde oko 500.000 evra. To, naravno, nije mnogo para, ali ipak sa tako malo sredstava se mnogo toga uradilo. Uradilo se u ovom graditeljskom, obnoviteljskom
smislu i to je jedna dimenzija ovog posla. Drugu dimenziju ovog posla su prepoznali naši književnici, naši pesnici, pre svega neumorni i zaista bogobrižni Radovan Vlahović, koji na svim frontovima, od književnosti, pa evo i ovoga sad graditeljstva i poljodelstva pokazuje, zaista pokazuje volju da se čine dobra dela zbog samog pojma dobra, a ne zbog neke, bilo kakve neposredne koristi i svojom dobrodušnošću i svojom energijom nas je ovde okupio, da bismo ovoj graditeljskoj obnovi dali i oreol i obol ove duhovne obnove, koju donosi pesništvo, poezija, odnosno kultura. Tek u tom spoju, dakle kulture, žive kulture, žive reči i ovoga što mi kao država, odnosno kao sekretarijati i ministarstva kulture radimo dobićemo ono što treba da dobijamo, jedan prostor na kome će se živa reč čuti i ja verujem da će naša deca ovde dolaziti i sa ovih prostora, ali naravno i da će dolaziti i drugi ljudi da vide ovo čudo nad čudima, koje ovim nadrealističkim sjajem sija među ovim suncokretima i među ovim poljima kukuruza. U tom jednom ozračju zaista nas najiskrenije pozdravljam sa željom da se okupljamo ovde i dugi niz godina. Hvala vam!„, izjavio je Kuzmanović, i precizirao da je Pokrajinski sekretarijat obnovu Arače pomogao sa 6,2 miliona dinara, dok je Ministarstvo kulture i informisanja za to izdvojilo 5,5 miliona. Istovremeno, iz evropskih fondova za to je stiglo 500.000 evra.

Značaj obnove Arače sinoć je potencirao i predsednik Skupštine Vojvodine Ištavana Pastora, ocenivši da je ona „jedinstven lokalitet i zajedničko nasleđe kome mora da se vrati nekadašnji sjaj“. Paraleno sa graditeljskom, u toku je i duhovna obnova Arače, čiji deo je i manifestacija „Slovo ljubve“ koju organizuje Banatski kulturni centar iz Novog Miloševa i u okviru koje je sinoć književniku Selimiru Raduloviću uručena prestižna nagrada „Despotica Angelina Branković“.

Ova nagrada za mene ima poseban značaj, jer se ovde ogledam u nečemu što se može označiti verodostojnim predelom pevanja i mišljenja i nečemu što može da se nazove duhovnim pesništvom“, rekao je Radulović neposredno po prijemu nagrade.

Izvor: PS za kulturu, javno informisanje i odnose sa verskim zajednicama

Ostavite komentar

Your email address will not be published.