Što javnije, to jadnije

Oni su prevazišli sva, ne samo naša nego i vlastita očekivanja. I to, opet, ne svi komentatori, nego oni koje uglavnom svi mi, što prisilno što solidarno, plaćamo da nam sole pamet koja je i bez njih slana preko svake mere. Sportski mislioci RTS-a, dakle.

Ukratko i preciznije: ako su se do sada poput kakvih psihijatrijskih slučajeva do besvesti razmetali onim što, navodno, znaju, tokom ove Olimpijade su se razmetali onim što ne znaju - kao vrhunac svoje karijere naglašavali su kad o nečemu, pogotovo o sportu, nemaju pojma.

Pojma nemam na licu mesta

Prvi simptom te nove medijske bolesti uočen je kad je povodom Olimpijade na RTS-u aktivirana sportska emisija Šesti krug, koju su vodili Dejan Pantelić i Svetlana Danilović. I, ne lezi vraže, taj Pantelić, kao ključna figura ključne sportske emisije ključnog medijskog javnog servisa povodom ključnog svetskog sportskog događaja, već prvih minuta prve emisije hvali se kako on nema pojma o sportu, jednostavno ga ne zanima, više voli zabavne programe (valjda bingo kuglice i kvizove). Tako se i moglo dogoditi da su njegova najkompleksnija pitanja sagovornicima bila tipa: “I, šta ima?”, “O čemu se tu ustvari radi?”, “Šta vi mislite o tome?”, “Ma nemojte!?”, “Ma šta kažete!?”, “Ma je l’ to moguće?” i sl. Ko je Pantelića opunomoćio da se izruguje naciji (TV-pretplatnicima) pitanje je za drugu priliku.

Čini se, međutim, da je Pantelića za pet kopalja nadmašio voditelj političke emisije “Oko magazin” Zoran Stanojević (onaj što svoje sagovornike gleda isključivo popreko ili ispod oka, kao u istražnom postupku). Elem, nije sad važno ko je i zašto, a u naše ime, poslao njega na Olimpijadu, ali se ovaj iznebuha pojavio na bazenu posle pobede naše vaterpolo reprezentacije u borbi za treće mesto.

Uhvatio čovek Vanju Udovičića i postavio mu ekskluzivno pitanje: “...pa, kako je tekao meč?”. Preneraženi i zadihani Vanja u neverici odgovara: “Tekao je... pa videli ste da smo pobedili?”. A onda je taj politički istražitelj presreo i selektora Dejana Udovičića sa nekim još nebuloznijim pitanjem. Kad ga je ovaj takođe u neverici malo bolje osmotrio, istražitelj Stanojević, pred stotinama hiljada TV pretplatnika koji mu plaćaju skupi boravak u Londonu, iskreno priznaje: “Znate, ja nisam neki stručnajk za vaterpolo!?”.

U odnosu na ove i ovakve izlete u nepoznato, onaj već legendarni Aleksandar Stojanović - Kosica, o čijim je (ne)znalačkim komentarima stav gledalačke baze bez ostatka izneo Dača Ikodinović na svom twitter profilu, još se predstavio sa društveno relativno prihvatljivom dijagnozom. On je, na primer, pred milionskim slušateljstvom i gledateljstvom svom gostu na komentatorskom mestu rekao da bi bilo dobro kad bi mu (Kosici) “omogućio da završi makar jednu rečenicu”. Tako je logoreični Aca javno suspendovao vlastitog gosta faktički čim je ovaj progovorio.

Šta reći a ne slagati o Dušku Koraću, čija je žal za mladošću, za prohujalim vremenima ali i za neshvaćenim sobom, dobila ispovedno-enciklopdijske razmere. I to bukvalno. Pa još pred kamerama i mikrofonima. Čovek je Olimpijadu utrošio u dokazivanje šta je čovečanstvo, a o strukturama u RTS-u da se i ne govori, izgubilo njegovim povremenim skrajnjavanjem na margine komentatorske branše. Koliko je to samo štete nanelo raznim nekomentarisanim oblastima - od bioinženjeringa kišne gliste, preko protuberanci na Suncu, do političkih strujanja u njegovom kućnom savetu. A onda objasni gledaocima da je čuvenog “Bacača diska” (Korać ga zove “diskobolos”) napravio ne Miron, kao što se uči u osnovnoj školi, nego Mikelanđelo. I to ne Buonaroti, nego Buenaroti. A za mavarsku kulturu kaže da je - mavrinska. Ukratko, ni više poduka i enciklopedijskih odrednica, ni više bedastoća. Ipak, za razliku od Ace Kosice, zbog koga su mnogi konačno otkili dugme "mute" na daljinskom upravljaču, Duško Korać je bar zasmejavao milione. A smeh je izraz radosti, dakle lekovit.

(old_image)

Isidora Bjelica: "Doručak kod princeze Dajane, večera sa Jurijem Gagarinom"

Kad glupost postane lekcija

Ovi poslednji olimpijski slučajevi mogli bi da budu, ili jesu, samo povod, najtransprentniji putokaz, da se po ko zna koji put potcrtaju medijske gluposti i izmišljotine, koji uvek, delujući kumulativno, dovedu do mentalnog stanja u kojem smo svi mi i danas. A stvar, iako je neverovatno komična, nije nimalo bezazlena.

Da je princip isti, a da su sve ostalo nijanse, može se čuti i videti na bilo kom ovdašnjem mediju.

Pre jedno godinu dana, u emisiji “Otkopčano” Adriane Čortan na TV Avala, dakle na televiziji sa nacionalnom frekvencijom, što za ovakvu priču nije bez značaja, gostovale dve dame - Isidora Bjelica, spistateljica ("35 knjiga"), kolumnistkinja, partijanerka, druga Olivera Kovačević, koliko juče, navodno, “najplaćenija novinarka na Balkanu”, alfa i omega političkog novinarstva u RTS-u.

I, ona prva pripoveda kako je (i sa tatom, poznatim šahovskim entuzijastom) toliko putovala i upoznala toliko sijaset slavnih ljudi. Pa je, kaže, "na primer, moglo da se desi da ujutro razgovaram sa princezom Dajanom, a večeram sa Gagarinom". Na pitanje voditeljke o čemu je "razgovarala" sa princezom Dajanom, Bjelica će kao iz topa: "Pitala me o odnosu crnogorskih princeza i Raspućina!?".

Neki bi rekli da je tvrdnja o sadržaju tog navodnog “razgovora” toliko debilna da nije vredna ni osvrta, ali je teško poverovati da voditeljka samo zbog toga nije imala nikakve primedbe u vezi sa princezom i Gagarinom. U zavisti je ostala bez daha.

A podaci dostupni svakome za manje od tri minute kažu sledeće: Bjelica je rođena decembra 1967... Gagarin poginuo marta 1968. To znači da je na ručku sa Gagarinom sedela kad je imala najviše tri meseca i da je svoje poslednje trenutke Gagarin posvetio nikom drugom do upravo njoj - tromesečnoj Isidori Bjelici. Bjelica je pri tom upravo doletela od Dajane koja tada ima sedam godina, a princeza će postati tek 1981, trinaest godina kasnije. Previše čak i za metaforu koja to kod Bjelice nije bila. Poenta ove priče je, međutim, lik voditeljke nacionalne televizije, koja je ovakva detinja snoviđenja listom prihvatala zdravo za gotovo, kao da je Bjelica najrelevantniji mogući "svedok istorije". Kad se ovakve gluposti ugrade u istoriju, svako može da na osnovu njih, posle odgovarajuće istorijske distance, posle njihove legalizacije, zatraži nacionalnu penziju ili status akademika.

(old_image)

Kod iste voditeljke je, opet, Olivera Kovačević, sa autoritetom koji se ne osporava, pričala kako je 2001. godine u njenu privilegovanu emisiju poznati revolucionar, jelte, Džo bagerista doveo anonimnog Velju Ilića, za kojeg, kaže Olivera, niko do tada nije čuo, što znači da ga je ona otkrila. Godine 2001! Tako za najplaćeniju personu RTS-a istorija i zvanično počinje 2001. Ono što ona ne zna - to i ne postoji. Bez obzira što se taj Velimir Ilić, kakav je takav je, do tada bio već tri puta politički rodio i tri puta politički umro, a za Džoa do tada niko nije čuo. Za sivu eminenciju RTS-a o trošku istih onih pretplatnika kao s početka priče - utoliko gore po činjenice. Koje voditeljka takođe nije komentarisala jer ih, naravno, nije znala.

Lenjinovo: Učiti, učiti i samo učiti

Tako je pre nekih tri decenije, u jednom studentskom listu, jedan i danas aktivan novinar, da začini tekst, “citirao” Lenjina: "Dok žena misli da si kod ljubavnice, a ljubavnica da si kod žene - a ti učiš, učiš, učiš!". Do tada se “znalo” za velike Lenjinove misli kao što su "Učiti, učiti i samo učiti!" ili "Učenje svetlost - neučenje tama". Ipak, u pomenutu izmišljotinu, poverovali su gotovo svi, pa ju je u sledećih nekoliko meseci više od dvadeset visokotoražnih novina širom tadašnje zemlje, često prepisujući jedni od drugih, prenelo kao nesumnjivo Lenjinovu misao. Bio je to put kojim jedna očigledna glupost, doduše teško proverljiva, biva ugrađena u opštu kulturu i istorijsko pamćenje kao činjenica koju treba imati u vidu kad se prosuđuje i o Lenjinu lično i o komunizmu kao svetskom procesu u celini.

E, na nivou statističkog broaj sličnih slučajeva, ovakve gluposti, trice i kučine počinju da čine ideologiju, čak i svojevrsnu nacionalnu mitologiju, po logici stvari zasnovanu na lažnim pretpostavkama i, počesto, očiglednim neistinama. A onda se izgubi i granica između “mitologija” nastalih iz puke zabave i radi provokacije, i onih nastalih nečijom zlom namerom.

Za istorijsku ilustraciju možda može da posluži slučaj Vuka Brankovića, koji je već preko 600 godina simbol izdaje i noža u leđa, a da pri tom ne postoje nikakvi istorijski dokazi da je na Kosovu ikoga izdao. Istorijske činjenice, naprotiv, govore da je njegova uloga u Kosovskom boju "pozitivnija" nego nekih drugih učesnika, koji su u istoriju otišli kao nacionalni heroji.