Mame i "jezičare" bez posla u Srbiji
Ovako bi otprilike mogao da glasi krajnje iskren oglas u velikoj većini firmi u Srbiji. Posla nema, a pritisnuti divljačkim liberalnim kapitalizmom, mnogi građani Srbije primorani su da rade i ćute uz komentar kako je dobro da imaju bilo kakav posao. Kada je diskriminacija prilikom traženja posla ili na radnom mestu u pitanju posebno su ranjive osetljive grupe - žene i građani stariji od 50 godina.
Svaka druga žena diskriminisana
Podaci izneti u knjizi "Diskriminacija žena na tržištu rada u Srbiji", govore da je skoro svaka druga žena u Srbiji koja je učestovala u istraživanju bila žrtva diskriminacije prilikom traženja posla ili na radnom mestu. U zemlji u kojoj je prva odredba političkog programa svih partija – borba protiv „bele kuge“, ženama je trudnoća i materinstvo veoma česta prepreka za dobijanje posla.
Da problem bude veći, većina žena koje su bile izložene diskriminaciji nije znala kojoj instituciji da se obrati kako bi pokušala da reši problem. U istraživanju Viktimološkog društva Srbije učestvovalo je 706 žena. Podaci govore da je u periodu od pet godina, njih 431 ili 61 odsto bilo je izloženo nekom vidu diskriminacije na tržištu rada.
- Sa diskriminacijom prilikom zapošljavanja suočilo se 56.1 odsto žena, a diskriminaciju na radnom mestu doživelo je 79.4 odsto ispitanica. Uz to, velika većina žena, čak 72.2 odsto, ima saznanja da je neka ženska osoba koju one poznaju bila diskriminisana na tržištu rada – kaže jedna od autorki knjige dr Sanja Ćopić.
Minić napred, deca stoj
Prilikom zapošljavanja najrasprostanjeniji vid diskriminacije je raspitivanje o privatnom životu žene, da li je udata, da li ima decu, da li planira brak i porodicu u skorije vreme?
- Žene se pitaju i o tome koliko koriste bolovanje. Komentariše se i fizički izgled žene, koji je u pojedinim situacijama praćen i zahtevom u smislu provokativnog odevanja, nošenja kratkih suknji i dekoltiranih majica. Sve ovo predstavlja kršenje pozitivno pravnih propisa i odredaba Zakona o radu i diskrimanacija u odnosu na pol - upozorava Sanja Ćopić
Prema njenim saznanjima, u tri slučaja zabeleženo je i to da je poslodavac imao očekivanja u pogledu seksualnog odnosa, kao uslov za dobijanje posla. Ćopić tvrdi da se može pretpostaviti da tih slučajeva ima više u praksi, ali pitanje je koliko su žene spremne da govore o tome.
Ona objašnjava da su diskriminaciji češće izložene žene koje rade u privatnom sektoru, ako nemaju potpisan ugovor s poslodavcem i žene koje su zaposlene na određeno vreme.
Ukoliko je poslodavac državni organ obartite se Inspektoratu za rad i Upravnoj inspekciji. Možete kontaktirati I Republičku agenciju za mirno rešavanje sporova, povereniku za zaštitu ravnopravnosti ili potražiti sudsku zaštitu. Tu je Ii zaštitnik građana ili pokrajinski ombudsman, Uprava za ljudska i manjinska prava.
Ako su vam porvređena prava prilikom zapošljavanja obratite se. Pravnoj službi u organizaciji u kojoj su vam povređena prava, povereniku za zaštitu ravnopravnosti, sudu, zaštitnuiku građana, pokrajinskom ombudsmanu.
Pa valjda znaš da počistiš i skuvaš kafu
Kada je u pitanju struktura diskriminacije na radnom mestu najrosprastrenja je diskrimninacija koja je vezana za uslove rada. Žene su i te koje su obavezne da obavljaju poslova van opisa radnog mesta, kao što su kuvanje kafe, čišćenje prostorija ...
Posle diskriminacije vezane za uslove rada sledeći najrosprastrenjiniji oblik diskrimninacije je seksualno nasilje u 22.1 slučajeva. Sledi psihičko nasilje nad ženama na radnom mestu sa 22 odsto.
Saja Ćopić kaže da je najčešći oblik seksualnog nasilja na radnom mestu, seksualno uznemiravanje putem seksualnih komentara što je doživelo 79.5 odsto ispitanih žena.
- Slede neželjeni fizički kontakti (20 žena ili 15.2%), uslovljavanje napredovanja stupanjem u seksualni odnos sa pretpostavljenim. Među izvršiocima seksualnog nasilja dominiraju rukovodioci i nadređeni. U tri slučajeva je zabeleženo krivično delo silovanja. Kada je u pitanju psihičko nasilje, ono se najčešće sastojalo u davanju previše posla, obraćanju uz viku i ogovaranju, a zatim i u pretnji otkazom, širenju lažnih priča i vređanju i ponižavanju pogrdnim rečima. U najvećem broju slučajeva radilo se o psihičkom nasilju od strane rukovodioca ili nadređenog (45%) (vertikalni mobing), a ređe o horizontalnom mobingu – kaže ona.
Kome se obratiti za pomoć?
Jedan od autora knjige Bejan Šaćiri kaže da je od ukupnog broja ispitanih žena jedna četvrtina spremna da govori o svojim problemima na poslu sa bliskim osobama, dok jedna četvrtina žena o diskriminaciji ćuti.
- Žene su spremne da pričaju sa suprugom, partnerom, roditeljima, prijateljima, članovima šire porodice i decom. Na žalost nije malo žena koje ćute iz stida ili srama od osude okoline, cilj ovog istraživanja jeste da žene počnu da se obraćaju institucijama nadležnim za rešavanje ovog problema - kaže Šaćiri.
Žene se uglavnom obraćaju institucijama, ni jedna se nije obratila nezavisnom državnom telu, pogotovu povereniku za zaštitu ravnopravnosti ili nekoj od nevladih organizacija, što govori da žene nisu dovoljno informisane o postojanju ovih tela, naglašava Šaćiri.
Prema nekim podacima formalno nema ni deset odsto žena koje su se obratile institucijama.
Pobuna nije uzaludna
Za sada je prava retkost da neka porodilja posle nesnovanog otkaza bude vraćena na posao u Srbiji. Ohrabruje slučaj Tamare Jurkić, koja je dobila otkaz u kikindskoj fabrici Toza Marković, pošto je ostala u drugom stanju. Tamara će kako je objavljeno u avgustu ove godine sudskom odlukom biti vraćena na posao.
Inspekcija rada ogradila se od nadležnosti kada je u pitanju ovaj slučaj jer je otkaz već bio potpisan, a NZS od odgovornosti, a Tamara se za svoja prava izborila uz pomoć sindikalnog advokata. Ona je tako u mogućnosti da traži naknadu zbog diskriminacije.