Prehrambeni horor za Noć veštica: "Deca Kukuruza"

Da li stvarno postoji razlog zbog koga bi buduće generacije poželele da se osvete precima zbog onoga što im je urađeno i zbog onoga što im je došlo – iz kukuruza?

Earl – kukuruzni demon

Sedamdesetih godina 20. veka, Erl Butz, tadašnji sekretar zadužen za poljoprivredu SAD, je izbacio iz igre male farme, tako što je podsticao proizvodnju kukuruza. Polja kukuruza “od ograde do ograde” promenila su lični opis Amerike. To je bio prva kletva koju je Butz bacio na nas. Ono što je usledilo bio je veliki višak kukuruza.
Butz je otišao u Japan i doneo pronalazak: Visoko Fruktozni Kukuruzni Sirup (HFCS – High Fructose Corn Syrup). Nakon što se 1975. HFCS pojavio na američkom tržištu, Butz je mogao da raširi svoju crnu magiju po celom svetu.
Tada se desilo još nešto, sem uvoza patenta iz Japana: 1977. ishrana sa malo masti zvanično je "proglašena" zdravom. Masti su oduzete iz hrane, u ime dugovečnosti i zdravog srca.
Pošto su masti ono što hrani daje punoću i ukus – hrana je po ukusu počela da liči na karton od recikliranog papira. Nekvalitetan stiropor. Ofucano platno od koga su napravljene vudu lutkice…
Novi prehrambeni vračevi su tajni Butzov sastojak umešali u hranu i opčinili kupce novim podnošljivim ukusom. Masa je bila hipnotisana lažnom niskomasnom čarolijom, koja je trebalo da ih zaštiti od zla, i zaboravili su na pitanje da li hrana ima šećera i koliko ima kalorija.

Slatko prokletstvo

Fruktoza, glukoza, kukuruzni/fruktozni sirup i (beli) šećer imaju po 4 kalorije po gramu. Beli šećer se sastoji od 1 molekula fruktoze i 1 molekula glukoze. Sve su to prosti šećeri, koji se (valjda) brzo pretvaraju u energiju i imaju isto kalorija. Koji je onda problem sa fruktozom? Zašto je HFCS (kukuruzni ili fruktozni sirup) proizvod iz pakla?
HFCS je u startu bio privlačna alternativa šećeru. Bio je stabilan u kiselim pićima i jelima i nije im menjao ukus. Sirovina od koje se pravio je bila dostupna i jeftina (tačnije, postojao je višak sirovine, koja je već bila subvencionisana).
Prehrambena industrija je prihvatila HFCS oberučke, čvrsto ga zagrlila i obožavala. Gojaznost, koja je danas epidemija, tada nije bila na radaru, pa se nova jeftina sirovina arčila bez ograničenja. Bio je trostruko jeftiniji od šećera i tako pogodno tečan, zbog čega je Coca-Cola od 80-tih prešla na ovu sirovinu. Uskoro je završio u svim mogućim jelima, računajući i testa i mesa: pokazao se i kao dobar konzervans. Sve je postalo slađe. I kaloričnije.
Potrošnja šećera po glavi stanovnika se drastično povećala, a još drastičnije potrošnja HFCS po glavi stanovnika. A onda je eksplodiralo. Epidemija gojaznosti, dijabetesa tipa 2 i kardiovaskularnih bolesti.
U periodu od 1985. do 2010. godine unosimo oko 8% kalorija više, ali sada imamo i 750% više osoba sa dijabetesom. Mora da ima neke veze sa šećerom? Ili nekim tačno određenim šećerom?

• Pre Drugog svetskog rata ljudi su na dan unosili 15 g fruktoze (ne šećera, samo fruktoze!)
• Nakon Drugog svetskog rata 24 g
• Do 1978. godine brojka je porasla na 37 g
• A već do 1994. godine na 55 g
• Danas, mladi uzimaju oko 72 g fruktoze na dan.

Danas klinci unose 12% dnevnih kalorija samo iz fruktoze! Ako se radi samo o standardnom belom šećeru, to znači da je 24% kalorija iz šećera (jer, podsećam, beli šećer sadrži 50% fruktoze i 50% glukoze). Ali glukoza nije ono što ljubitelji slatkog žele. Njen ukus nije toliko sladak. Fruktoza jeste i ona im je “raj za nepca”.

Gde je problem?

Glukoza je osnovna energija života.

• Svi organi koriste glukozu: mišići, jetra, srce, mozak… Pirinač, ovas, krompir i druge skrobne namirnice se (sporije ili brže) “pretvaraju” u glukozu i koriste kao energija. Za korišćenje energije u ćelijama je neophodan insulin, a glukoza ga stimuliše.
• Ako postoji višak energije, glukoza se “pretvara” u rezerve: glikogen. Ovo se dešava sve dok se rezerve glikogena ne napune i u jetri i u mišićima.
• Tek onda, kada su zalihe glikogena pune, novi višak se pretvara i u mast. Za ovo stvarno treba mnogo da se jede, obzirom da jetra skladišti oko 100g glikogena, a mišići (u zavisnosti od toga koliko smo mišićavi) mogu da uskladište od 200 do 400g. Ono što je važno je da glikogen uskladišten u mišićima, mogu da koriste samo mišići i to u toku vežbanja! Zato sportisti i oni mišićavi mogu da jedu više od onih koji nemaju mišiće i vole da se izležavaju.

Fruktoza ne može “na prvu loptu” da se koristi kao energija, jer ne stimuliše insulin.

• Kako ne može odmah da se koristi kao energija, fruktoza se “pretvori” u glikogen u jetri – ali ne i u mišićima. Ona se metaboliše samo u jetri!
• Pod uslovom da rezerve glikogena u jetri nisu pune, fruktoza će ih brzo popuniti. Telo niti može odmah da koristi fruktozu kao energiju, niti može da njome popuni mišićni “rezervoar”.
• Čim su zalihe u jetri pune – stvaraju masti (i na telu, i visceralne, i u krvi). A ovo već svi znamo…

Prostim rečima: umesto da telo prvo koristi energiju iz ovog šećera, ta energija se prvo “zalepi” na telo.
I to nije sve: 1994. otkriven je leptin. Hormon iz masnih ćelija, koji sugeriše mozgu da je bilo dosta hrane i da smo siti. Fruktoza je šećer koji uopšte ne stimuliše leptin. Nakon fruktoze ili HFCS nikada nećete dobiti signal da ste siti i da vam je fruktoza “popunila rezerve”.
Fruktoza se ponaša isto kao i alkohol (samo što ne utiče na mozak na isti način). Fruktoza i alkohol takođe potiču sa istog mesta. Alkohol se dobija fermentacijom voćnog šećera – fruktoze! Zamislite jednostavno kako se ta ista fermentacija dešava i u našem organizmu. Zato od previše veštačkih sokova možete da dobijete jetru prosečnog alkoholičara, a da pri tome nikada niste dotakli alkohol.
I naravno, koliko god je fruktoza prirodna (kao što su i otrovne pečurke i zmijski otrov), nismo nikada mogli da je unosimo onako kako je danas unosimo: u sokovima, gaziranim napicima, keksićima, zemičkama i hlebu, kečapu, perecama i drugim slanim i slatkim grickalicama.
Fruktoza je u prirodi uvek bila zaštićena vlaknima. Nije bilo lako da se dođe do velikih količina fruktoze! Većini ne bi bilo lako da pojede kilo jabuka, ali je većini lako da saspe limenku Coca-Cole u sebe. Više vlakana znači i veću sitost. U prirodi nema neumerene konzumacije fruktoze. Ima je samo onda kada se konzumiraju prerađevine koje imaju kukuruzni (fruktozni) sirup.

Egzorcizam

Čovek je prvi stavio na isti tanjir masti i ugljene hidrate (šećer). Tada smo postali gurmani. Onda kada smo veštački natrpali i jedno i drugo u iste namirnice – postali smo glomazni.
A priroda nije nigde smestila masti i šećere zajedno. Masno voće poput kokosa i avokada – jednostavno nije slatko i ima jako malo šećera. Po prvi put u istoriji ljudskog roda živeli smo na ovakvim mešavinama. Istim onim koje smo dali i našoj deci.
Prekomerno konzumirani šećeri dobili su svog savršeno ubojitog predstavnika. Veštački napravljen kukuruzni sirup. A ista industrija koja nam je ponudila HFCS, ponudila je i statine i sredstva za mršavljenje (koja ne deluju).
Koliki stvarno prezir ova nova, Glomazna Deca Kukuruza treba da osećaju prema nama, od onog dana kada shvate šta im kupujemo svaki put kada ih “častimo jer su bili dobri”? Zar bi trebalo da nam kažu hvala?
Odlučite što pre da li ćete izvrišiti egzorcizam kukuruznog sirupa iz svog života. Za egzorcizam ovog demona, ne treba vam neki posebno težak ritual.
Samo držite novčanik čvrsto zatvoren kad god ga ugledate i ponavljajte brzo i odlučno: “Neću da kupim masnu jetru, neću da kupim 15 kila viška!”.

U slučaju da vam je priča zanimljiva, sakupite više informacija iz radova Dr.Roberta Lustiga, stručnjaka za gojaznost dece sa Kalifornijskog Univerziteta.