Moda, stil i preterivanje
Davnog 24. maja 1626, Peter Minuit, direktor holandske trgovačke kompanije Dutch West India Company je navodno od indijanskog plemena Lenape kupio današnji Menhetn za đinđuve, staklene perle i kojekave šarene dugmiće u današnjoj protivrednosti od 1000 američkih dolara.
386 godina kasnije urednica japanskog Voga Anna dello Russo u saradnji sa švedskim lancem H&M je za jesen/zimu ‘12 napravila kolekciju "More is More" (više je bolje) oko koje bi se, da su danas kojim slučajem živi, plemenske vođe Lenapa verovatno dogovorili da prodaju i Manhattan i rođene majke.
Sedim i razmišljam o prvom tekstu za Blogumnu i gledam promotivni spot za gore pomenutu kolekciju. Imam ludu pocetničku sreću jer će tekst izgleda da se piše sam od sebe. Nakon 3 minuta gledanja spota ekstravagantne Dell Russo mislim da bih vas i sa manje argumenata ubedila da moda i stil nisu uvek najbolji prijatelji.
Ako ste bas staložena osoba i ni kao dete niste povraćali u autobusu na serpentima onda slobodno pogledajte ovaj spot do kraja. Nepregledno more teških komada bižuterije, zlatne tijare, tirkizne narukvice sa glavama zmija, aligatora, i ostalih reptila u poređenju sa kojima su kostimi Elizabete Tajlor u filmu Kleopatra primer čistog minimalizma. Takođe, dok Ana delo Ruso u svom spotu ponavlja "nothing sexy like excess" (preterivanje je najseksepilnije), setih se filma Scarface i prelepe Mišel Fajfer u ulozi Elvire Hancock i njene čuvene rečenice "nothing exceeds like excess" (ništa nije preteranije od preterivanja). Elvira je ipak znala šta priča.
Dakle, jedno je sigurno, neki aktuelni modni trendovi i ono što se zove stil najcesce ne idu ruku pod ruku.
(old_image)
Mehanizmi pomoću kojih modna industrija opstaje i razvija se kao jedna od najprofitabilnijih industrijskih grana i u vreme svetske kriza, ratova (ili nestašice zejtina) su neuništivi jer se baziraju na podgrevanju ljudske sujete. Modu nikad ne možete stići. Svaki trend je na izdisaju i zamenjuje se novim dok još nije ni stigao do vas. Kolekcije za jesen/zimu se predstavljaju u trenutku kada se još uvek razmislja o kupovini novog kupaćeg kostima a kolekcije za proleće/leto u trenutku kada razmišljamo da nam ipak trebaju još jedne čizme. Moda i ostatak planete ne koriste isti kalendar.
Ali stil - e to je sasvim drugi par rukava .
Kako se u stvari oblače oni ljudi koje slikaju poznati ulični modni fotografi poput Skota Sulmana ili Garanc Dore i koje nazivaju ljudima od stila?
I kako se inspirišu modni dizajneri i kreatori? Ni jedni ni drugi verovatno ne gledaju ono što im se trenutno nudi u prodavnicama već rade isto što se praktikuje u Srbiji - kopaju po prošlosti i dovijaju se sami.
Ako su gledali film Glad (The Hunger iz 1983) sa Dejvidom Bovijem i Katrin Denev u glavnim ulogama možda su dobili inspiraciju da kožna suknja postane hit ove zime. I šta sada mi da radimo? Ili pogledajte da li je vaša mama sačuvala onu kožnu suknju koju je nosila iste godine kada je snimljen film, ili pogledajte film.
Pročitala sam intervju koji je dao Valentino Garavani kada je radio kostime za balet Rubies (Rubini), koji ovog meseca izvodi njujorški državni balet. Pošto dizajneri visoke mode obično ne kreiraju kostime za baletske trupe, Valentino je inspiraciju tražio u Andersenovim bajkama i starim skandinavskim dečijim slikovnicama. Doduše, baletski igrači su doživeli nemilosrdnu kritiku, pa je nakon premijere neko iz trupe izjavio da u Valetinovim kostima nisu mogli da igraju. Ovo je smešno - tužan primer da je ponekad teško uskladiti umetničku fantaziju sa mogućnostima.
Novac, samo novac, njegovo prisustvo ili odustvo, je razlog zašto moda ne podleže kritici kao neki drugi vidovi vizuelne umetnosti (film ili slikarstvo na primer). Gledajući samo brojke, modna industrija je jednako profitabilna kao npr. tržište umetničkim delima ili filmska industrija, ali je svet mode ekskluzivniji i zatvoreniji. Svako može da uđe u muzej, u galeriju, da kupi bioskopsku kartu ali za modnu reviju vam treba pozivnica. Moda pretenduje da je vlasništvo elite. Ekskluzivitet modnog sveta sam sebe održava ali sam sebe i uništava. U taj zatvoreni krug teško je ući. Nekolicina istih fotografa rade sve kampanje. Ista grupa dizajnera pozajmljuje garderobu nekolicini stilista koji oblače iste javne ličnosti. Njihove fotografije se pojavljuju na svim modnim blogovima istog dana.
Moda je ozbiljna industrija, to je ozbiljan posao. Pogledajte bilo koji modni Časopis. Pogledajte bilo koji online modni blog. Profitabilni interesi oglašivača (proizvođača) su kočnica i flaster na ustima onih koji pišu o modi. Filmski kritičar još uvek može da "saseče" film u istim novinama u kojima se pojavljuje i reklama za taj film, ali u medijima koji se bave modom, modna kritika ne opstaje.
Koliko objektivan može da bude modni bloger kada piše o nekoj od kolekcija kada zavisi od broja ljudi koji će otići na neki od linkova online prodavnica kao na primer Net-a-porter ili Mytheresa? To bi bilo kao kada bi na filmsku kritiku uticao broj prodatih bioskopskih ulaznica.
I na kraju, kakav je zaključak? Prvo sam rekla da me je od promotivnog spota kolekcije Anne Dello Russo za H&M uhvatila blaga vrtoglavica, ali nakon trećeg kompuslivnog gledanja (sa osećanjima sličnim onim koje izaziva gledanje saobraćajnog udesa (ne možeš da gledaš ali ni da prestaneš), primetila sam jednu narukvicu koja mi se zapravo jako svidela. A onda sam se setila da u Srbiju još nije stigao H&M. Kad će - ne znamo.