Prizemljenje groma

Crtež je verovatno prvi čovekov gest i napor. Stariji od pisma, izgubljeni zapis na pesku i sačuvan u pećini kao poruka, zavet i molitva. I, danas na putu do slike, skulpture, kuće - to je najčešće prvi neposredni zapis ideje koja sine – kao grom, iznenada - u glavi i srcu, a ruka onda (tu ideju) "prizemljuje" kao jasnu naznaku čovekove stvaralačke moći.

Ovim mislima nas uvodi u priču o arhitektonskim skicama u tekstu za katalog autor izložbe Savo Popović, istoričar umetnosti i novinara, a u ovom njegovom veoma interesantnom izboru možemo videti crteže i skice rađene olovkom, tušem ili digitalno, vrsnih arhitekata različitih generacija i arhitektonskih (umetničkih) senzibiliteta: Aleksandar Deroko, Bogdan Bogdanović, Mustafa Musić, Dejan Ećimović, Brana Mitrović, Aleksa Bjelović, Milica Maksimović i Dejan Mrđa.

Izložba je otvorena u galeriji "Haos" (nova Haos galerija je jedan od arhitektonski najlepših izlagačkih prostora u Beogradu, a i nije promenio „dušu“ starog "Haosa") od utorka, 14. aprila do 9. maja 2009. godine. Na otvaranju uvodnu reč je dala Borka Božović, umetnički direktor galerije "Haos", a izložbu je zvanično otvorio Aleksandar Kadijević, redovni profesor na predmetu Istorija arhitekture na Odeljenju za Istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.

Ovom specifičnom izložbom "Haos" zaokružuje svoj izlagački koncept u kojem crtež jeste centar, ali kao središte raznovrsnosti iz kojeg može proisteći sve i u koji se može istim prirodnim putem vratiti.

Lepota arhitektonskih crteža, u najširem značenju te reči, i jeste u neobaveznoj (ali ne i neobavezujućoj) lakoći koja se vizuelno manifestuje predstavljajući umetnički doživljaj autorove ideje, ali u sebi nosi težinu, ozbiljnost i odgovornost nemerljivu publici, pa čak ni onoj usko stručno obrazovanoj, dok vreme ne uradi svoje.

U tom kontrastu leži i bogatstvo i značaj crteža nastalih kao tek zabeleška prvih ideja na putu ka realizaciji, ili kao put „unazad“, nacrtanih već razrađenih ideja pred realizacijom kao još jedna provera, skoro igra ili predstojeće ostvarenje sreće uspeha.

Sami crtači, arhitekte crtači, od onih starijih koji su svoje znanje i umenje nesebično preneli na mlađe, mlađi od kojih i stariji mogu dosta toga dobrog i videti i naučiti, značajne su, i isto toliko i zanimljive, ličnosti u arhitekturi i bilo je potrebno samo da ih neko sabere na jednom mestu i da dobijemo odličnu izložbu.

Sa olovkom u gornjem džepu od sakoa, spreman da i on nešto nacrta, Savo dočekuje (i očekuje) goste, pozdravlja ih rukujući se srdačno i prijateljski uz širok osmeh kao i uvek, razmenjuje prijateljske reči i korisne informacije, objašnjava jezgrovito zašto ovaj autor, i ovaj njegov crtež. Lepo je čuti ga, brzo te ubedi, zna i oseća, a sam redosled je često izbor njegove trenutne inspiracije.

I mi hteli ne hteli crtamo, od crteža do crteža, od kuće do hrama, od Slavije sa mog prozora do Cosmic Flyject, skiciramo (linijom) život pa ga ispunjavamo (bojom) i život i crtež i sve nas nadgleda (vidi) i prati Savo i znaće šta sa nama i našim crtežima tačno treba uraditi (i kada, i gde, i zašto).

U tome je majstor i mi mu (praveći polukružnu liniju finog crteža u vazduhu) skidamo kapu. 

Tekst: Dragan Kljajić
Foto: Marko Risović