Imate li divnog prijatelja geja?

Divan gej je onaj što mrzi i prezire samog sebe. Poverio vam se u suzama i grcajima da voli kurac i konta da je to slabost i greh pred Bogom i odvratan je samom sebi, ali ćete ga vi, naravno, u svojoj neizmernoj hrišćanskoj veličini, razumeti ljubeći ga ko bližnjeg svog sve tapšući ga utešno po leđima. Divan gej najčešće je bogougodan. Posti, a ako je mnogo divan, posti na vodi. A kako je svestan toga da je gejnoća jedan užas i nacionalno zlo, on je i desničar. A da mu bude lakše što je tako nakaradan verovatno se i dubiozno konta u nešto. U pozorište recimo. Ili džez. Šta kažete? Moda? Kakva crna moda! To ni slučajno! Gej koji se konta u modu ne može da bude divan nikako. Taj se drogira po žurkama i circle jerk-uje po toaletima s drugim gejevima koji se, kao i on, kontaju u modu. Iznad svega divnog geja užasava gej aktivizam. Ako ga gej aktivizam ne zgražava, nedajte se prevariti. Onda nije divan. To obavezno proverite, ispitujući izokola.

Dok vam jeca u zagrljaju (što više jeca to je divniji, mali ali koristan savet, ko što treba znati da se fleka od vina sirćetom vadi!) vi ćete ga, čestitajući sebi na tome koliki ste nenadjebiv hrišćanski čovekoljubac da vam ni sam Isus ravan nije (jer, realno, aj kaži, šta je jedna penzionisana kurva naspram geja?!) izokola da ispitate – „Brate, za mene je bitno kakav si ti čovek“ ... to je dobar opening ...

I onda, dok mu dolivate u čašu da se smiri ili otvarate novo pakovanje papirnih maramica, sve onako usput i baj d vej – „reci mi, života ti, oni gej likovi što se pojavljuju na TV ....“ sve zvučeći dobronamerno, jer kao dobar prijatelj, eto želite da saznate i zavirite u njegov svet.

Ako ne skoči smrtno uvređen pitajući vas iskolačenog, ali od suza zamućenog pogleda, za koga ga to, za boga miloga, smatrate, verovatnoća je ogromna da nije divan. Najpouzdaniji znak da je divan jeste da se odmah, tu na licu mesta, pri pomenu drugih gejeva, ispovraća. Potpuno spokojni možete biti tek ako izrazi želju, onako u očajanju od svog sopstvenog gejstva, da ih „najradije sve pomlati i poubija“. Recimo, na sledećoj paradi. Jer, od tih groznih gejeva on ne može da bude divan i ceo svet misli da su svi gejevi grozni, a to uopšte nije tačno, ima ih i divnih.

Normalnih, takoreći. Onih što su nenormalni isključivo u četiri zida. Bog vidi sve, ali četiri zida su solidan zaklon čak i od Boga koji lakše prašta kad se diskretnije greši – da ne zna levo mudo šta radi desno, ako kapirate parafrazu. Divan gej ni u ludilu drugog geja ne bi uhvatio za ruku negde u javnosti. Bože sačuvaj! Jer, pazi, ako bi taj pristao da ga drži za ruku, znači da nije divan i brate, šta onda on, onako divan ima da traži sa takvim nekim ološem?! Divan gej ne paradira sa svojom seksualnošću, jer je to privatna stvar. I da se ne bi ogrešio o svetu tajnu privatnosti, najstrože će voditi računa da nikad, podvlačim, NIKAD, ne stane u zaštitu bilo kog drugog geja koji paradira svojom seksualnošću, ili se, daleko bilo, zalaže za nekakva prava i jednakost sa vama koji ste potpuno normalni i isto tako divni zbog tog nenadjebivog čovekoljublja kojim ga prihvatate za ono što on jeste – divnog geja.

Ali, to nije sve. Prednosti koje divan gej prijatelj pruža su brojne. Imati divnog gej prijatelja je ultimativni šik. Njega, naravno, nikome živom imenom i prezimenom nećete predstaviti upravo zbog toga što je on divan i što on to ne bi želeo, ali ni u jednoj situaciji ne smete propustiti da pomenete da imate divnog gej prijatelja (više njih, još bolje). To je aristokratski i bolje nego imati originalnog Louis Vittona koga, ako ga imate, prosto morate da pokažete, jer ako ga ne pokažete niko vam neće verovati da ga zaista imate. S divnim gej prijateljem je drugačije. Od vas se očekuje da ga krijete. Ali ako kažete da ga imate u društvu ćete dobiti prestiž kao da vam iznad kreveta u spavaćoj visi redak Renoar. Sem toga, s divnim gej prijateljem moći ćete svuda i u svakoj prilici da se legitimišete kao ultimativna open minded osoba, liberal ispred svoga vremena, intelektualac bez premca i, što je najvažnije, kao pravi hrišćanin. Uz to, budući imate divnog gej prijatelja, možete biti homofobni, zli i glupi do mile volje, pozivati se na normalnost i normativnost, četiri zida i privatnost, braniti tardicionalne i ostale vrednosti, teoretisati o zaverama i razaranju nacionalnog bića, upirati mojsijevski i proročki na Zapad gde gejevi nisu divni ... sve to braneći i zastupajući svog divnog gej prijatelja.

Fleš, a? Pa kažem vam ...

Ja imam mnogo gej prijatelja. Avaj, nijedan nije divan. Zapravio, čim osetim da je gej divan, skontam odmah da ne možemo biti prijatelji. Jednog su skoro napali neki uličari dok je bio u kruzingu. Kruzing, to vam je potraga za brzim, anonimnim seksom. Poznajem dvojicu koji su bili drag queen-ovi. Umetnička imena Rubi i Kristal. Kristal se udao. Za advokata. Imaju sina. Imam jednog toliko feminiziranog da bi vas bilo sramota da s njim prođete kroz grad.

Imam čak i prijateljicu geja. Ni ona nije divna. Onomad bile neke demonstracije protiv gej brakova, neki bogomoljci s transparentima i balonima a ona dohvatila drugu lezbu, neku mačo ludaču s kožnom jaknom i moto kacigom, i stala ispred njih da se ljubi.

Znate koga nemam među prijateljima? Nemam nijednog Ciganina. Realno, šanse da se združim s nekim su mršave. Nije to moj svet. Ja sam vam više za glamur i te varijante. Ali, potpuno sam za svaku inicijativu koja će da im unapredi život. Moja filozofija je jednostavna – što više srećnog sveta, to bolja planeta. Jednom sam se u Beogradu vraćao noćnim busom iz provoda. Bilo je nekih Cigančića u busu i neki pijani mamlaz je krenuo da ih maltretira. Nešto kao – „brate, marš nazad u Indiju ... „ i slično. Pun bus. Svi ćute. Svi kao nešto zauzeti razgovorom il čime već, ne vide i ne čuju scenu. Cigančići uplašeni, vidi im se u očima. Posmatram i ne reagujem. Behu one godine kad je svaka budala mogla da te nabode iz čista mira, zbog prekog pogleda. I tako sam ja, što se ono lepo kaže, „gledo svoja posla“. Ne rekoh ništa i ne učinih ništa. Još sam mislio, pa ovoliki autobus što baš ja da se busam?!

Joj, što mi bilo loše posle. Nekoliko dana nisam mogao da prestanem da se navraćam na scenu.

Dugo mi je jedno Ciganče dolazilo na vrata da prosi. Ubijale su me njegove tužne oči. Dao bih mu uvek nešto. Posle se bio navikao pa je povremeno navraćao, znao je da ću nešto da mu dam. Čak sam držao i neki slatkiš u šteku, očekujući ga. Bio sam siguran da mu niko nit kupuje nit daje slatkiše. Jednom me je zatekao bez ičega u kući. Eh, u to vreme se i nama dešavalo da frižider bude prazan. Iskopao sam bio neke konzerve tunjevine. Dao sam mu. Keva je posle uveče stavila makarone da kuva, jedan od njenih bezbrojnih improvizovanih recepata devedesetih (s ujnom je vazda na telefonu razmenjivala recepte – „slušaj što imam recept za tortu, NIŠTA ti ne treba, samo gustin i jaja“ ... embargo kuvar).

„Gde je ona tunjevina iz plakara?“ – dovikuje iz kujne.

„Pojeo sam“.

„Sve tri ?! Šta da stavim u makarone sada?!“

„Bio sam na džogingu, vratio se mrtav gladan.“

„Za koga sam spremala pun lonac pasuljčine?! Što si jeo tunjevinu kad osto pasulj od juče?!“

„Pa, eto ... nešto mi se nije jeo.“

Gle gde odoh ja. Imate li divnog gej prijatelja? Nabavite ...