Nema više pravih prijatelja

Nema više pravih drugara, onih koji te zovu kada se radi neka žestoka selidba u višespratnicu bez lifta (mada je „višespratnica bez lifta“ kod nas pleonazam) ili se prenosi neka TA peć na ruke ili istovara ugalj. Kakvi smo to ljudi postali? U šta smo se pretvorili?

Svaki put kad mi zazvoni mobilni telefon, ponadam se da neko najzad zove u neku pravu akciju. Kad kažem akciju, mislim naravno na radnu. Međutim, pozivi se svode uglavnom na gorepomenute, na krkanluke i pijanluke. U najboljem slučaju, ali to je zaista retkost, desi se i poneka jadikovka ljubavne ili finansijske prirode, ili pak pikantni detalj seksualnih avantura. Verovatnoća za ovo poslednje je na nivou statističke greške.

Kada mi je zazvonio mobilni telefon i kada sam na displeju ugledao ime Boki, kao da me je sunce ogrejalo tog hladnog i mračnog januarskog popodneva. Stari dobri Boki! Taj me sigurno ne bi zvao bezveze. Mora da je neka šljaka u pitanju! Kroz glavu su mi proleteli flešbekovi tri selidbe u kojima sam, zajedno sa još dvojicom bivših kolega imao čast da mu pomažem: prvi put kad se odvajao od roditelja, drugi put kad se useljavao zajedno sa devojkom i treći put, kad se iz tog zajedničkog stana vraćao kod roditelja. Ispostavilo se da veza nije funkcionisala. Mora da se opet spanđao sa nekom. Baš sam se obradovao. Doduše, više zbog toga što ćemo najzad ponovo nešto da radimo, nego zbog njega samog. Ponekad baš umem da budem sebičan. Sav srećan sam se javio:
- Gde si Boki, pederu stari! Šta ima?
- Evo, ništa posebno. Ako imaš vremena u subotu oko 12, bilo bi super da svratiš. Doći će i Zoki i Gagi. E, moram da idem, nešto mi je iskrslo ovde... je l’ se vidimo?
- Dogovoreno! Vidimo se!

U glavi sam već vrteo slike nošenja starinskog ormara od orahovine, dimenzija koje probijaju sve standarde, stepeništem koje takođe iskače iz svih standarda, ali u negativnom smislu. Na sedmi sprat, uz odmor na četvrtom. Ili curenja vode iz nedovoljno otopljenog zamrzivača i njegovog klizanja iz ruku dok ga penjemo na osmi. Pošla mi je voda na usta.

Iako sam malo poranio, nešto pre dogovorenog vremena na dogovorenom mestu već su bili svi pozvani i čekali su samo mene da počnemo. Kratko smo se pozdravili, gde si – gde si, i želeći da ne gubimo više vremena kad smo već svi tu, rekao sam:
- ’Oćemo li odmah da pređemo na stvar, da ne dangubimo?
Boki je to dočekao spremno. Normalno, ni njemu se ne gubi ceo dan na selidbu. Posle ga čeka raspakivanje, sređivanje i ostalo. Muke su to.
- Može, za šta ste?
- Pa daj najbolje prvo ono najteže, da to pregrmimo dok smo sveži. Posle će sve ići lakše.
Ostali se nisu bunili, a Boki je otišao do kuhinje, valjda da se presvuče. Vratio se za minut, pa u međuvremenu nismo stigli ni da se međusobno dogovorimo ko će šta da nosi.

Boki se vratio sa nekom rakijom. Nasuo je svima i nazdravili smo samo sa „aj živeli!“, za uspešnu selidbu i srećno preseljenje.
- Kakva je, a?
- Dobra.
- Jaka.
- Odlična!

Bila je to stvarno dobra šljivovica. Oštra, ali pitka. Snažna, ali prijatna. Idealno sredstvo za podizanje radnog elana pred teške fizičke poslove.
- Onda ćemo još po jednu!
Niko se nije usprotivio. Tek kod treće ture, Zoki se usudio da pita:
- Čekaj, da nas ne u’vati? Bojim se, kako ćemo da izguramo sve te stvari...?
Boki nas je uveravao da ne treba da brinemo:
- Ma ne brinite, nema ništa teško. Možda prasetina heheh...
Svi smo se nasmejali šali starog dobrog Bokija.
Zatim je opet nestao i vratio se sa dva tanjira sitno seckanog suvog mesa, kačkavalja i kiselih krastavčića. Pa dobro, gde je rakija, tu je i meze. I to je moglo samo da doprinese većoj energetskoj efikasnosti radne snage.

Kad smo završili sa tim, sva trojica smo već počeli međusobno sumnjičavo da se gledamo i nervozno meškoljimo na stolicama. Već skoro sat vremena smo tu, a nismo još ni počeli. To nije ličilo na nas.

Tek kad je Boki izneo sarmu i pečenje, postalo nam je jasno da nešto nije u redu. Gagi se usudio da pita:
- Ovaaaj... Boki, šta se ovde tačno dešava?
Boki se ozario.
- Najzad! Mislio sam da nikada nećete ni pitati zašto smo se okupili!
Tu sam ja morao da reagujem:
- Čekaj, znači ne seliš se?
- Ne. Ne još. Polako. Ali, imam nešto važno da vam saopštim...
Tu je napravio dramsku pauzu i da je Zoki nije prekinuo, verovatno bi potrajala.
- Ama govori, čoveče, šta je? Je l’ dobro ili loše?
- Dobro je, u stvari, odlično! Zaljubio sam se!
Svi smo odahnuli, ali ipak sa izvesnim razočaranjem. Gagi je oportunistički upitao:
- I sigurno se ne seliš sada? Zar nećete odmah da probate zajednički život, da vidite kako funkcionišete i to? Mislim, kad smo već tu, daj da sjebemo to časkom, šta je za nas pun kombi stvari?
- Ne, ne. Još je rano za zajednički život. Ali mislim da je ova - ona prava!

Boki je prosto sijao dok je ovo izgovarao. Koliko god da nam je bilo drago zbog sreće našeg drugara i bivšeg kolege, svejedno nismo uspevali da sakrijemo da je izneverio naša očekivanja. Primetivši to, Boki je nastavio da dosipa rakiju i ubrzo je atmosfera već bila na nivou. Oživeli smo uspomene na drage zajedničke selidbe i na kutiju sa porcelanskim tanjirima Bokijeve babe, poklon za njegovo useljenje sa devojkom, koja nam je nekako skliznula i otklizala se niz stepenice sa petog na četvrti sprat. Kutija, ne baba. I pritom se ništa nije slomilo, za razliku od babe koja je već iduće zime pala na istom tom mestu i slomila kuk, iz prve.

Pošto je rakije već počelo da nestaje, ljubazni domaćin nam je nasuo poslednju turu. Nazdravio je Zoki:
- ’Aj, živeli, pa da se što pre uselite negde zajedno! Da se ne ulenjimo!
Svi smo zdušno prihvatili zdravicu:
- Za selidbu!