Taksista

Nešto nije bilo u redu sa tim čovekom. Osetio sam to čim sam seo na suvozačko sedište i zalupio vrata iz sve snage, a on me nije čak ni popreko pogledao. Ljubazno me je upitao:
- Kuda da vozim?
- Do Hajata, molim vas.

Kraćim osmatranjem utvrdio sam da u taksiju nema ni svetog Nikole u vidu mini-ikone. Ni krsta, pa čak ni CD-a koji visi sa retrovizora ne bi li ometao radare. Ne, ne. Nešto tu nije bilo u redu.
Taksista, uredan čovek u svojim pedesetim godinama, nije čak ni započinjao razgovor. Odlučio sam da probijem led nekom opštom temom:

- Nego, jeste videli vi šta rade ovi naši političari uoči izbora? Pa to nema ni stida ni srama!
- Izvinite, ali ja stvarno ne pratim predizborne kampanje. Mislim da je to obično gubljenje vremena. Kao uostalom i sami izbori.
- Oooovaj... da, u pravu ste. Ali, nekako, čovek opet ne može, a da ne pobesni!

U tom trenutku neki neoprezni vozač „isekao“ je taksistu. Ovaj je samo nežno prikočio, taman koliko je trebalo, ne izazvavši preglasnu škripu kočnica. I to bez reči. Nije čak ni udario po sireni. Morao sam da primetim:
- Au, šta radi ludak, ovako se gine! To treba tući!
- Nije čovek kriv. Ovde su sasvim izbledele ove linije na putu. Ne vidi se da je puna linija.

Zaćutao sam. Na dva minuta. A onda sam opet pokušao da zapodenem razgovor:
- Je l’ pratite vi fudbal i ovu našu reprezentaciju? Koji su to slepci, majko mila! Svi ponaosob su plaćeni milionski i bitni su igrači u svojim klubovima, a zajedno - kao grupa amatera i to posle 5 piva!
- Žao mi je, ne pratim sport. Ne razumem se u njega ni najmanje. A ne volim da pričam o stvarima u koje se ne razumem.

Morao sam da posegnem za poslednjim adutom:
- A recite mi, da li može da se živi od taksiranja?
- Može. Skromno, ali ako se marljivo radi, može. Danas je dobro uopšte imati bilo kakav pošten posao od koga može makar da se preživi. Evo, tolika deca završavaju fakultete i ne mogu da se zaposle. Na šta bi to ličilo da se ja, bez fakulteta, žalim?
- Čekajte, hoćete da kažete da niste završili nijedan fakultet?
- Nisam. Samo srednju školu. Saobraćajnu.
- Sigurno? Čak ni neki privatni?

Taksista me je pogledao pomalo sažaljivo i potvrdio:
- Nijedan.

Utom smo već stigli do Hajata. Račun je bio jedva nešto preko trista dinara – kako je to moguće, obično me oderu sa bar petsto?! - a ja sam u novčaniku imao samo hiljadarku.
- Izvolite. Pretpostavljam da nemate sitno, za kusur, ali eto, ni ja nemam ništa sitnije... izvinite. Ako je baš problem, zaokružićemo na petsto.
- Imam, naravno. Nikada ne idem bez sitnih para na posao. To je jedno od osnovnih sredstava koja moram imati. Kao i gorivo. Ne može da se radi bez njih.

Izašao sam iz taksija sa kusurom u ruci, usta otvorenih u neverici. Malo mi se i zavrtelo u glavi. Sve moje predrasude, potvrđene brojnim iskustvima sa taksistima, upravo su pale u vodu.

Vozač mi je kratko zatrubio, kao u znak pozdrava, i otvorio staklo na suvozačkoj strani, na kojoj sam još uvek stajao. Sagnuo sam se da mu mahnem:
- Doviđenja!
- Molim vas, nasmejte se! Ovamo, ovamo, levo! Ovo je skrivena kamera! Evo je tu, u ćošku, iznad suvozačkog sedišta!

Nasmejao sam se.
Dvadeset metara niz ulicu, neko je gnjavio sa prestrojavanjem u desnu traku. Jedan taksista trubio je bez duše, kao u svečanoj povorci na svadbi sina jedinca. Život se ipak nastavio svojim normalnim saobraćajnim tokom.

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.