Vlast i moć iz perspektive neposlušnog građanina

Šetajući gradom u kome sam odrastao svakodnevno primećujem da je sve naizgled isto kao kad sam bio dete, ali ako se čovek zagleda videće ogromne promene. Robnu kuću, gde me je otac vodio da mi kupuje igračke, sada su zaposeli Kinezi, livada gde smo igrali fudbal sada je park, u dvorištu crkve nema više onih džinovskih borova i još gomila stvari koja mi svakodnevno zapadne za oko. Pored te iste crkve nalazi se zgrada skupštine opštine Trstenik, koja je glavna tema ovog mog pisanja.

Ona i njena čudesna moć da sve zaposlene u minimalnom roku pretvori u gomilu korumpiranih, ljigavih izgovora za ljude. Alfa i omega Trsteničke bede, sve kreće od nje i sve se završava tamo. Samo čekam kada će vernici da počnu da se krste pred opštinom a ne pred crkvom, jer opština i njeni stanovnici su danas ti koji im sređuju zaposlenja, oni im stavljaju hleb na sto, religija više nije bitna. Politika ima vrhovnu moć nad ljudima i politika ih drži u strahu. Sada tu zgradu opštine naseljava drugi kontigent političara, ali sa istim navikama i manirima svojih ’’demokratski’’ smenjenih prethodnika.

I onda počnem da razmišljam koliko to vremena mora da prođe da bi moć i politika iskvarili čoveka. Što si manji čovek manje moći je potrebno da te promeni, činjenica. Pa se onda zamislim da li bih se ja možda promenio kada bi mi neko preko noći dodelio neku vlast. Ali shvatio sam da ne bih. Ne zato što ja imam viša moralna načela nego ’’gospoda’’ koja se bave politikom nego zato što ja ne dobijem ništa što nisam zaslužio. Tu je glavna razlika između menje i NJIH. ONI znaju da imaju nešto što nisu zaslužili, nešto za šta se nisu borili već im je neko odjednom obukao odelo i posadio ih u fotelje da izigravaju vođe. Tačno je da odelo ne čini čoveka, ali neukom oku i uskom umu gnjida u odelu deluje kao čovek, a to je za današnje uslove sasvim prihvatljivo – da deluješ kao čovek.

Glavni problem je u tome što su i ONI svesni da nisu zaslužili to što im je dato i svesni su da istom brzinom kojom su dovedeni mogu biti i sklonjeni, pa se onda upinju i trude se da tu svoju datu moć maksimalno iskoriste u svoju korist, ispoljavajući usput svoje komplekse jer je, po prvi put u životu, ON taj koji se nešto pita. Ako sam se za nešto borio i zaslužio ga, niko mi ga ne može oduzeti, a kada znam da sam nešto svojim radom i svojom zaslugom dobio, drugačije se ponašam, i ljudi me drugačije posmatraju. Borba je ono što te definiše kao čoveka, što se više boriš za svoje ideje i ideale to si veći čovek, barem u mojim očima. Jedna je stvar kada ceo život posvetiš nekoj ideji i spreman si da isti taj život daš za nju, a sasvim druga kada danas sečeš svinjske plećke u pečenjari na pijaci a sutra si direktor Odseka za urbanizam.

Gledam gomilu seljačića koji su se uvalili na pozicije i pitaju se o bitnim pitanjima koje se tiču bitnih stvari. I da se razumemo, postoji ogromna ralika između seljaka i seljačine, protiv seljaka nemam ništa, ali protiv ovih drugih itekako imam. Kupuju službene automobile sa zatamnjenim staklima i voze se na zadnjim sedištima, jer tako svi ’’veliki’’ političari rade. Ali, to donekle mogu da razumem. Kompleks je čudo, i muka velika. Na traktoru ne postoji zadnje sedište, sada je tvojih 5 minuta, iskoristi ih.

Ne propagiram ja ovde skromnost, da budem jasan. Nisam od onih ljudi koji smatraju da je skromnost vrlina, ja smatram da je najveća ljudska vrlina i najvažnija osobina samosvest. Kada si svestan sebe u celini i imaš jasan cilj i ambiciju, neskromnost u kombinaciji sa time može i hoće stvoriti velike ljude koji zaista mogu nešto da promene. Inače, ako se neskromnost upari sa polupismenim balvanom koji ima malo vlasti u rukama, dolazi do propadanja društva u celini.

Ali gospodo, uživajte maksimalno. Ja i ne očekujem da mi bilo ko od vas reši neki problem u životu. Uživajte dok možete jer pitanje je trenutka kada će vam se fotelje izmaći i vratićete se u blato gde i pripadate, ili ćete da bacite neku partiju jamba sa Miškovićem i Kasom, onako, cimerski.