Evrovizija – između zapada i istoka

Mada istočnoevropske zemlje nikada nisu učestvovale, sa značajnim izuzetkom Jugoslavije koja se takmičenju pridružila još 1961. godine, Evrovizija se gledala i u takvim mestima kao što je Talin putem finskih kanala kao način da se razume zapadna kultura i kao svojevrstan vodič za modu, muzičke trendove pa čak i društvenu prihvatljivost.

S obzirom na proklamovani cilj da ujedini, zanimljivo je videti kako Evrovizija danas značajno deli zemlje. Za slabe ekonomije siromašnih i malo poznatih zemalja, često bez nade za značajnijim rezultatima u svetu sporta, Evrovizija je jedinstveni način reklamiranja njihovog postojanja, potvrđivanja njihove pozicije kao igrača “najcivilizovanijeg” kontinenta sveta, Evrope, i istovremeno način da se generiše nacionalna svest samopokazivanjem u najboljem mogućem izdanju.

Lepota Evrovizije iz ove perspektive je to što neuspeh jedne godine ne znači ništa naredne: svako takmičenje je nova šansa za pobedu. Stoga ne iznenađuje da su zemlje poput Poljske, Letonije, Moldavije i Jermenije poslale izuzetno dobre pesme za svoje prvo učešće na takmičenju (mada su Litvanija 1994, kao i Portugalija davne 1964. debitovali bez ijednog jedinog osvojenog poena). Uspeh donosi ne samo evropsko “priznanje” već i nacionalni ponos.

Za Srbiju, koja se takmičenju pridružila 2004. godine nakon dugogodišnje međunarodne izolacije, drugo mesto i glasovi za pesmu Lane moje dobijenih od svih evropskih zemalja, bilo je simbolično izvinjenje za sve nepravedne optužbe kojima je u prethodnom periodu bila izložena. Pobeda u 2007. za mnoge posmatrače bila je potvrda da je Srbija prihvaćena u Evropi, posebno uzme li se u obzir veliki broj poena koje su joj dodelile zapadne zemlje poput Finske, Norveške, Nemačke i Francuske.

S druge strane, činjenica da su zapadne zemlje poslednjih deset godina imale loše rezultate, ukazuje delimično na nedostatak zanimanja kod njih za ovo takmičenje, zbog boljih ekonomskih i društvenih uslova koji ne iziskuju potrebu za međunarodnom muzičkom prevlasti. I dok istočnoevropske zemlje na takmičenje šalju često svoja najveća muzička imena, trudeći se da deluju što profesionalnije i u muzičkom smislu savremenije, zemlje poput Francuske, Belgiije, Ujedinjenog Kraljevstva, Nemačke i Holandije obično šalju drugorazedne pesme i izvođače.

Za zapad ovo takmičenje više nema svrhu objedinjavanja, niti se ono tamo vidi kao forum za muzičku saradnju ili uspeh. Ujedinjeno Kraljevstvo, Francuska i Španija sve imaju jake sopstvene muzičke industrije pa im nije potrebna dalja međunarodna promocija putem Evrovizije.
Jedan od najrečitijih zaokreta u istoriji je opadanje francuske kulture, kao što je pomenuto u članku magazina Time s kraja 2007. godine. Nema sumnje da je, kada je Evrovizija ustanovljena sredinom pedesetih godina prošlog veka, Francuska bila žižna tačka za mnoge društvene trendove, kako lingvistički tako i kulturološki. Za prvih deset godina takmičenja, šest pobedničkih pesama bile su na francuskom. Do kraja osamdesetih godina, “kraljice” Evrovizije bile su Francuska i Luksemburg sa po pet pobeda, sve sa pesmama na francuskom. Ipak, poslednji put kada je jedna pesma na francuskom pobedila bilo je 1988. sa pesmom Ne partez pas sans moi u izvođenju Celine Dion za Švajcarsku. Od kako je uveden novi sistem kvalifikacija kroz polufinala, nijedna pesma na francuskom nije prošla u finale.

Slično tome, Ujedinjeno Kraljevstvo nikada nije bilo na poziciji nižoj od 12. mesta od svog prvog učešća 1957. pa do 1998. Međutim, u devet učešća od 1999. naovamo, Ujedinjeno Kraljevstvo redovno se nalazilo na samom dnu glasačke tabele, našavši se među prvih deset samo jedanput i to 2002. godine. Slični trendovi ukazuju na promenu u “srcu Evrope” dalje na istok. Zapravo je Srbija 2007. bila prvi pobednik iz centralnoevropske vremenske zone (GMT + 1) još od vremena danske pobede 2000: Estonija, Letonija, Turska, Ukrajina, Grčka i Finska, su sve u vremenskoj zoni GMT + 2. Ovaj zaokret u uspehu samo se delimično može objasniti glasačkim trendovima. Verovatnije je da Evropa kulturološki i sociološki postaje sve šarenolikija nego ujedinjenija, sa sve izraženijim nacionalnim tendencijama namesto jedinstvene kulturne paradigme. Makedonija je, na primer, umalo diskvalifikovala Karolinu 2002. godine, preteći da je povuče sa takmičenja ukoliko ne bude pevala na makedonskom umesto na engleskom.

Pobeda Marije Šerifović 2007. sa pesmom na srpskom ukazuje čak i na postepen kraj dominacije engleskog kao jedinog jezika pobedničkih pesama Evrovizije. Srbija je, zapravo, jedina zemlja učesnica (uz Monako) koja nikada nije otpevala čak ni stih na engleskom, od kako je dozvoljena sloboda izbora jezika 1999. godine. Međutim, sve je više zemalja koje prihvataju ovaj trend i okreću se etničkom pristupu i povratku nacionalnim korenima. Zanimljivo je da se, nakon perioda stagnacije i ugledanja na zapad, Evropa izgleda vraća svojim korenima, makar delimično, a Evrovizija je u tom smislu jedna od mogućnosti za ispoljavanje nacionalne svesti.