Arsenijević: Da bi te poštovali u Srbiji moraš biti mrtav

Ime festival napravili smo kao neki šaljivi akronim, ali ono zaista znači: književno regionalno okupljanje koje otklanja dosadu i letargiju. Meni se čini da je to jako dobra definicija za ono šta Krokodil jeste. Dakle, književno okupljanje koje ima regionalni karakter u sličnosti, a ne razlikama. Drugi deo koji otklanja dosadu i letargiju govori o pop karakteru našeg festivala.
Želimo da naš festival ima zabavan, dinamičan karakter i da ljudi nakon festivala naprosto osećaju da su se dobro proveli. Ukoliko u tome uspemo, i ukoliko to rezultira time da ljudi požele da pročitaju nešto od autora koje su videli na festivalu ili se naprosto sete knjiga kao takvih, naša misija je ispunjena.
Kako godine odmiču, sve smo bliži konceptu jednog međunarodnog festivala, zapravo. I to je naš prirodan put. Iz regiona gde se, pre ili kasnije, scena ipak vrti u krug, jer su srazmerno male književne scene, da bismo to izbegli, idemo ka tome da budemo međunarodni. Ove godine odlučili smo da iskoristimo činjenicu da tragove književnosti nalazimo u raznim oblastima mimo književnosti da napravimo naše temate, pa eto koluimnisti nastupaju prve večeri, prozni pisci druge, a odnos muzike i književnosti treće večeri Krokodila.

Imajući u vidu položaj književnosti u našem društvu, koliko je potrebno biti entuzijasta u Srbiji da bi se organizovao neprofitni književni festival?

Kad biste ovde dolazili svakog dana u godini, videli biste Anu (Pejović, prim. aut.), mene i još nekoliko ljudi kako od jutra do sutra radimo da bismo obezbedili sredstva ne bismo li uspeli da održimo jedan ili dva festivala godišnje. To je strahovito naporan rad gde ste uvek u popriličnoj manjkavosti kad uporedite količinu vremena, energije, znanja i sposobnosti koje ste utrošli u odnosu na to šta ste, navodno, zaradili. Pošto smo mi neprofitna firma, trpimo najrazličitije probleme koje trpi neprofitni sektor. Konkretno, trenutno je to upad u budžet grada Beograda, zbog čega su svi fondovi za kulturu dovedeni u pitanje. To se odnosi na sredstva koja su već odobrena za stvari koje se odavno pripremaju i za koje je suviše kasno da se ne dogode.
Kad se ovim bavite, stalno ste u stanju potencijalne bliske propasti. Ovo govorim kao predsednik udruženja koje već šestu godinu radi istu stvar i vidimo da je to proces koji se uvek ponavlja od nulte tačke. Znači, vi čak ne akumulirate ni sigurnost da ćete u odnosu sa svojim partnerima sledeće godine imati bilo šta. Uvek možete da propadnete u roku od jednog dana.

Nekoliko udruženja umetnika Srbije najavilo je protest za 22. Jun zbog zbog sveukupnog neodrživog stanja u kulturi i odnosa države prema umetnicima u svim oblastima stvaralaštva. Podržavate li ih?

O ovoj temi govoriću iz ugla neprofitnog sektora i malih organizacija. Moram da vam kažem da su sva ta dramska udruženja i pozorišta itd. veliki korisnici opštinskih, gradskih i republičkih fondova. Navikli su na jednu prilično privilegovanu poziciju u našem društvu. Mislim da bi trebalo da se promeni kompletan odnos prema dofinansiranju kulture i da se čitava ta stvar radi na jedan drugačiji način. Ono šta je meni smetalo, nije smetalo tim ljudima, recimo, što sam primetio veliku ukočenost gde se po nekakvom difoltu finansiraju institucije.
Nezavisna udruženja su milje u kulturi odakle dolazi dinamika i pozitivna energija. Mislim, kada ste vi poslednji put bili baš tačno informisani o nekom književnom događaju koji radi Udruženje književnika Srbije? Niste, zato što oni to rade na jedan jako, jako dosadan, metiljav način, pozivajući potpuno neznatne autore iz drugih zemalja i generalno, pružajući jednu prilično depresivnu sliku o stanju naše kulture. U institucijama koje o svemu odlučuju vlada poprilična lenjost. Lenjost da se misli pre svega i da se odluke donose po inerciji, odnosno zaokružuju se iste one stavke koje su se zaokruživale prethodnih godina.

Ljudi smatraju da živi autori ne zavređuju poštovanje i da se treba mrtvima dičiti.

Sa druge strane, ima čitav niz hiper dinamičnih festivala različitih senzibiliteta. Recimo, „Pesničenje“ je jedan gotovo divlji, pank rok, opn majnd festival gde svako može da čita svoju poeziju, gde postoji uzbuđenje kod publike. Pa vi u proteklih 200 godina niste videli u našoj zemlji da se ljudi raduju poeziji na tako intenzivan način.

Radnja Vašeg novog romana „Let“koji je objavljen pre desetak dana u izdanju „Lagune“ dešava se tridesetih godina 20. veka. Otkud interesovanje za taj period, budući da je on slabo zastupljen u našoj književnosti?

Taj period, te tridesete godine, bile su izuzetno progresivan period. To je bilo vreme prvih zvučnih filmova, aviona, džeza, stripa. Nažalost, on je naglo presečen velikom katastrofom, Drugim svetskim ratom. Ako neko uzdiše nad mojom knjigom s mišlju kako je to sve jako šarmantno i simpatično, naročito jer tu epohu poznajemo prvenstveno kroz romane Mir Jam, pogrešno je jer je prava poenta u tome da sve što je bilo lepo u tom dobu je zapravo bilo minorno. To je doba totalitarizama, kada nastaju staljinizam u Rusiji, Hitlerov nacizam u Nemačkoj, fašizam u Italiji, doba strahovite mržnje, doba ideoloških podeljenosti. To doba je rezultiralo desetinama miliona mrtvih u narednih nekoliko godina. Znači, ni po čemu veselo doba.
Dok ste od 1937. dogurali do 1945. godine, sve je uništeno. Muškarci su mrtvi,a žene rade u Narodnoj radinosti ne bi li prehranile decu. Sećam se da u mi pričali o pasulju s maslinama koji su dobijali kao pomoć. Za mene je jako sličan onom periodu osamdesetih godina kod nas. Ako stavite u ravan 1937. i 1989. godinu, spram 1939. i 1991. godine, onda bi trebalo da možete da pretpostavite da se već tada, iako je vladao načelni mir, znalo kuda se stvari kreću.
Nekako imam utisak da uvek sa onim lošim što odlazi u jednom periodu, kod nas ode i ono što je valjalo čuvati. Dakle, što se tiče 30-ih godina, svašta je tu bilo što je otišlo, a nije trebalo. A što se tiče perioda od 40-ih do kraja 80-ih, nisam protivnik Titove Jugoslavije iz današnjeg ugla jer neka od nasleđa govore da je to bilo društvo koje je imalo jasniji fokus, jasniju ideju o sebi nego ova konfuzija u kojoj živimo.

Iz nekog razloga, kod nas je jako popularan sport pokazivanje prezira prema savremenim piscima i stavljanje svih u isti koš.

Za mene je velika šteta što niko nije primetio kako olako licitiramo i kako smo se olako odrekli stečenih prava – ženskih, dečijih, starih ljudi. Pa vi ste imali trudničko i do dve godine porodiljskog bolovanja sa punom platom, a danas potpisujete ugovore da nećete ostati u drugom stanju da biste radili za stranu banku i mislite da ste dobro prošli. To je stvarno fantastično do koje mere smo mi skloni da se zaslepimo spektaklom samo zato što nam neko uvali dobro dizajnirani panel pred očima, a iza njega udara na naša najelementarnija prava i mi to sve prihvatamo.

U jednom intervjuu izjavili ste da su Vam u nastajanju ovog romana poslužila iskustva Vaše majke i bake. Koliko biografskog ima u „Letu“?

Moj deda, otac moje majke, bio je vazduhoplovni poručnik vojske Kraljevine Jugoslavije koji je mlad poginuo avgusta 1937. i to je jedino što sam uneo u lik Pavla Andrejevića. Sve ostalo je moja priča, nema veze sa stvarnim događajima. Iskreno, nije mi bilo sve jedno kako će moja majka doživeti „Let“, ali dobro je podnela i to mi je najvažnije.

Kakav status u društvu imaju savremeni pisci?

Iz nekog razloga, kod nas je jako popularan sport pokazivanje prezira prema savremenim piscima i stavljanje svih u isti koš. Fascinantno mi je kad neko kaže: „E ovi danas, naši savremenici, ne valjaju ništa“, pa onda krene da bunca: „Jovan Dučić, Kiš…“. Sedamdeset godina spakuje u jednu rečenicu i misli da je prikazao našu književnu scenu, poredeći pisce sa celokupnim životnim opusima sa aktivnima koji rade na svojoj četvrtoj ili petoj knjizi.
Prenerazilo me je kad na jednom forumu na pitanje koje pisce volite da čitate, učesnici nisu pomenuli nijednog živog pisca. Ljudi smatraju da živi autori ne zavređuju poštovanje i da se treba mrtvima dičiti. Tako smo mi na najveći evropski sajam u Lajpcigu gde se predstavljaju mladi pisci, vodili katalog mrtvih pisaca. Umesto da predstavimo naše buduće književne zvezde, mi smo doneli katalog od Njegoša, preko Crnjanskog, do Dragoslava Mihailovića – jedinog živog pisca među njima.
Spadamo u morbidnije kulture kada je reč o našem odnosu prema mrtvima. Zaista, jer kod nas je dovoljno biti mrtav i svi problemi prestaju da postoje. Đinđić je bio najomrznutiji srpski političar dan pred smrt. Dan nakon smrti su svi u crnom išli u litije i obožavali. Meni je to bila potpuno neverovatna promena koja se desila samom činjenicom da ga je neko snajperom sklonio sa lica zemlje. Ta nedoslednost i nedostatak aktivne volje prema živima i nekritičko obožavanje mrtvih, meni je fantastično. Kod nas o nekome ko više nije među živima, a bio je javna ličnost, ne sme ništa loše da se kaže.
Da se razumemo, ne verujem u te klapnje o mrtvima koji se prevrću u grobovima. Ljudi koji su učestvovali u javnosti i bili kreatori paradigm i modela mišljenja u svoje doba podležu jednakoj kritici bez obzira da li su među nama ili nisu i ne možete reći: „O mrtvima sve najbolje“. Kako ćete pričati o Staljinu onda? Kako uopšte povlače granicu kog mrtvog bih smeo, a kog ne da kritikujem. To je jedan budalasti, po meni detinjasti odnos prema pitanju života i smrti, savremenika i onih bivših.

Šta pripremate nakon letnjeg Krokodila?

Odmah nakon ovog trodnevnog letnjeg festival, 5. jula se predstavljamo na Belefu pod sloganom “Love is in the air” i “ljubavnim Krokodilom“. Nastupiće pisci različitih generacija i poetika: David Albahari, Predrag Lucić, Rumena Buražovska i Jelena Lengold, koji će čitati svoje priče i fragmente u kojima se mogu naći aspekti ljubavi.
Mi ne znamo da navedemo klasični ljubavni par iz domaće književnosti koji bi podrazumevao i dobro pisanje. Imamo ponešto, „Očevi i oci“ Selenića daju fantastičnu ljubavnu priču u kojoj su prikazane i kulturne razlike protagonista, ali se sve to broji na prste. Zbog toga, četiri regionalna i domaća autora dinamično će diskutovati o tome zašto se ne piše o ljubavi, kako bi moglo da se piše o ljubavi, zašto ‘ozbiljni’ književnici izbegavaju da se bave tom temom kao primarnom… Zašto se često kod nas nalaze obrade ljubavi, erotike i seksa koji vas nateraju da mislite da ima nečeg nečistog u našem odnosu prema tim stvarima. To je isti onaj osećaj koji imate kad gledate domaći film, pa kad momak nabije devojku na seno koje bocka i žulja, ili je nabije na hrapav zid pa se tamo nešto žuljaju. Ne znate da li se tuku ili šta tačno rade, što ukazuje na to da imamo jedan osećaj neprijatnosti kada treba da pišemo ili prikažemo takve scene.
Hteli smo da napravimo zabavno, dinamično festivalsko veče, ali i da pokrenemo neka od tih pitanja i pokušamo da dođemo do nekih zaključaka. Mislim da će to biti vrelo julsko veče.