Mikroskop, teleskop i kandilo

Šeik Abdul Aziz Ibn Baz, Veliki muftija Saudijske Arabije u periodu od 1993-će, pa do smrti 1999-te godine, u islamskom svetu drži se za jednog od najvećih učenjaka 20. veka. Ostao je zapamćen po mnogim izjavama među kojima je i da je Zemlja ravna, da žene koje studiraju zajedno sa muškarcima nisu ništa bolje od prostitutki te da bi omogućavanje ženama da voze kola dovelo do opšte moralne degradacije društva. (Čoveku dođe da se zapita, kako bi to u slučaju Saudijske Arabije zapravo izgledalo).

Pre nego je dospeo na politički uticajnu poziciju Velikog muftije jedno je vreme bio podpredsednik Islamskog univerziteta u Medini. Za vreme tog mandata napisao je knjigu pod naslovom „Kretanje Sunca i Meseca i nepokretnost Zemlje“, u kojoj je, kako naslov sugeriše, izneo tvrdnju da se Sunce okreće oko Zemlje, a ne obratno.

Da bi potkrepio ovu svoju naučnu tvrdnju, kako to kod teoloških učenjaka često biva, zapretio je izdavanjem fatve tekfir (koja muslimana proglašava za nevernika, posledice toga mogu biti vrlo ozbiljne budući šerijat za otpadništvo od vere propisuje smrtnu kaznu.) svakome ko se ovom gledištu suprotstavi.

Hrišćani više nisu u poziciji da prete lomačom inkvizicije pa su im metode za nekoliko vekova zapadnjačke sekularizacije, značajno uznapredovale. Oni se danas neće blamirati na način saudijskog velikog muftije. Vera i razum sada se „mire“ i proglašavaju uzajamno saglasnim. Štaviše, nauka svojim brojnim otkrićima veru samo potvrđuje.

Pogledajmo isti slučaj, heliocentrizam, iz hrišćanskog ugla. Galileo Galilej je 1633. godine osuđen kao jeretik i primoran da se odrekne svojih učenja. On je, posmatranjima koja je vršio teleskopom, potvrdio Kopernikovo učenje o heliocentrizmu. Osuđen je na doživotni zatvor što mu je kasnije preinačeno u kućni pritvor. Papa Benedikt XVI je u decembru 2008, uoči Međunarodne godine astronomije pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija i 400-godišnjice od Galilejevog teleskopa, izjavio sledeće – „On (Galileo) i drugi naučnici, pomogli su vernicima da bolje razumeju i sa zahvalnošću promišljaju Božije delo“.

Ako ste pomislili da je ovo vrhunac bezobrazluka, sačekajte nastavak. Vatikanski zvaničnici su ne samo naglasili da „Galilejeva pobožnost i nauka dokazuju da jedno drugo ne isključuje, već i da bi on mogao postati idealan patron dijaloga između nauke i vere“.

Dijalog nauke i vere?

Kako ovaj dijalog zaista izgleda možda bismo mogli saznati iz zapisnika sa suđenja Galileju.

Sam Galileo je bio pobožan čovek. Njutn je bio i alhemičar, verovao je da će pronaći način da metale pretvara u zlato. Do pred sami kraj devetnaestog veka društveni i zakonski pritisak za ispovedanjem vere bio je ogroman. On je i danas jak. U dobrom delu sveta zakonski propisan, na Zapadu vrlo baršunast, kao što pokazuje primer godišnje nagrade Templeton fondacije, vredne 1.100.000 britanskih funti, a koju dobijaju listom naučnici koji „mire“ religiju s naukom. Na sajtu templetoneprize.org piše - „Nagrada je do sada dodeljivana naučnicima, filozofima, teolozima, pripadnicima sveštenstva, filantropistima, piscima, reformatorima, za radove čiji se opseg kreće od stvaranja novih religijskih redova i društvenih pokreta do istraživanja porekla svemira“.

Jako zgodno. Među dobitnicima nema naučnika otvorenih ateista a nikad nisu nagrađeni ni radovi koji dokazuju nepomirljivost nauke sa religijom.

Na suđenju Galileo je tvrdio da njegova učenja nisu u suprotnosti s učenjima crkve. Možda je bio i iskren mada ne treba smetnuti s uma da bi ga suprotno odvelo pravo na lomaču. Tvrdio je da heliocentrizam ne protivureči Bibliji jer su pisci Biblije jednostavno pisali iz svoje fenomenološke pozicije, tj. iz zemaljske perspektive iz koje se čini da se Sunce, koje izlazi i zalazi, zaista kreće.

Ovakav dijalog nauke i vere na isti način funkcioniše i dalje. Samo su se pozicije zamenile. Sada je religija ta koja tvrdi da nauka nije u suprotnosti, a kamoli u sukobu sa njom. Kada je belgijski astronom i fizičar, ali i katolički sveštenik i profesor Katoličkog univerziteta u Levenu, Žorž Lemetr, prvi koji je predložio teoriju o poreklu univerzuma koja je danas opšte poznata pod nazivom teorija Velikog praska, obrazlagao svoja naučna gledišta pred papom Pijem XII ovaj je pokušao da ih iskoristi za opravdanje teorije kreacionizma i čak mu predložio da njegova učenja o poreklu svemira proglasi dogmom kako bi postala obavezujuća za sve katolike. Lemetr je odbio. Ali, epizoda je odlična ilustracija toga kako crkva zamišlja dijalog sa naukom.

Sve što danas nauka sazna, otkrije, potvrdi ili dokaže kao pogrešno, sve se uzima kao naučni dokaz o postojanju boga. Bog je, zapravo, još veći, misteriozniji i čudesniji nego što smo mogli i da zamislimo, i evo, nauka to iz dana u dan i potvrđuje.

Tragikomičnost ove situacije sumira epizoda sa jednog internet foruma na kome sam, nakon pronalaska Higs čestice, popularno nazvane „božanske“, pratio jednu raspravu. Neko je napisao – „I, šta sada, ateisti? Naučnici su pronašli „božansku česticu“ i potvrdili postojanje Boga“.

Čini se da vernici imaju strašan problem s metaforama. Svaka bibilijska tvrdnja koju je nauka osporila postala je metafora. Izraz „božanska čestica“ (za Higsov bozon) od početka samo metafora, posebno draga medijima, verskom mentalnom akrobatikom postala je naučni dokaz o postojanju boga.

Neki forumaš na ovaj post je odgovorio – „I da je nije pronašla i to bi bio dokaz o postojanju boga“.

Tragičnu dubinu religijskog nerazumevanja nauke otkriva uverenje vernika da nauka može imati religijski predznak. Ne jednom sam čuo da se govori o hrišćanskoj ili muslimanskoj nauci. Šta bi to tačno trebalo da znači? Da postoje hrišćanska, muslimanska, budistička, hindu, judaistička hemija i fizika? Hrišćanska (a možda u okviru nje i katolička, pravoslavna i protestantska) hemijska formula za vodu a onda i muslimanska (a možda i sunitska i šiitska)? Hindu teorija gravitacije, koja je, kao i evolucija, „samo“ teorija, al opet niko ne skače kroz prozor s „verom“ da neće tresnuti o pločnik, a zatim i teorija gravitacije sikizma?

Jedina „nauka“ s religijskim predznakom je teologija – „nauka“ o bogu. Činjenica da postoji toliko mnogo teologija na svetu a samo jedna hemija, jedna fizika, jedna matematika ili biologija, trebalo bi da bude dovoljna da se teologija izbaci iz akademskog društva u kome ne zaslužuje mesto iz jednostavnog i očiglednog razloga, jer ne poseduje ni naučne metode a ni definisano polje istraživanja.

Teologija nije čak ni filozofija (s očigledno povlašćenim statusom), kako se to neprestano podmeće. Filozofija postavlja pitanja na koja možda nikada neće dati konačan odgovor. Religija daje konačne odgovore na koje se pitanja ne postavljaju.

Patrijarh Irinej nam je nedavno, na Beogradskom univerzitetu (?!?!) objasnio da je „dobro što se situacija menja posle 18. i 19. veka kada su se religija i nauka posmatrale jedna nasuprot druge“. Valjda je 12. vek bio bolji, kada se nisu posmatrale odvojeno i kada se mislilo da kugu donose Jevreji koji bajaju bunarskoj vodi, pio magareći urin, nosale krastave žabe po džepovima, lepile pijavice, obolelima od katarakte pljuvalo u oči.

Razdvajanju nauke i religije imamo da zahvalimo što više ne umiremo od gangrene zuba. Nauka je napredovala UPRKOS religiji, a ne zahvaljujući njoj. Nauci religija nije potrebna, obrnuto je slučaj, kako bi svoje smejurije zaogrnula plaštom respektibilnosti.

I da, situacija jeste crno bela. Ili je u pravu religija, ili je u pravu nauka. Ili je Zemlja ravna, il okrugla. Ili se okreće oko Sunca ili se Sunce okreće oko nje. Ili su Adam i Eva prvi ljudi ili smo evoluirali.

Jedna strana nije u pravu i svi znamo koja.