Dnevnik jednog Analognog 12.08.2036.

- Vidiš sine, u moje vreme...

Tako su počinjale sve dosadne i besmislene tatine priče o prošlim vremenima koja niko ne može i ne želi da razume, osim njega.

- ... ovo je neko vreme ljudima bio jedini pravi izvor informacija. Tvoj deda, recimo, većim delom svog života nije imao ni Google, a kamoli ove nove spravice koje vi danas koristite u školama. Knjiga – najbolji čovekov prijatelj.

Ovo poslednje je izgovorio sa nekom setom, primičući predmet nosu i udišući njegov neprijatni miris koji se širio po sobi. Izgledalo je kao da uživa.

- To je bio jedini izvor informacija? Pa kako su ljudi uopšte bilo šta i saznavali pored tog smrada? I ako svi prijatelji tako smrde, drago mi je što ih danas i nemamo.

- Nije to smrad, sine, to je miris. Ahhhh... - duboko je udahnuo tata - ništa lepše od mirisa stare knjige. Jedino možda miris nove knjige, ali njega sam nažalost odavno zaboravio. E vidiš, tvoj tata je imao stotine ovakvih knjiga i sve ih je pročitao. Doduše, većinu sam nasledio od svojih roditelja.

- Stotine?! Gde si ih držao?

- Na policama. Skoro svaka kuća imala je svoju biblioteku, kolekciju knjiga.

- Ne razumem. Zašto bi neko gomilao ove predmete?

- Da bi ih ponovo čitao ili pozajmljivao drugima, da i oni čitaju.

- To je glupo. Elektronski dokumenti su mnogo bolji, a ne zauzimaju prostor. I ne smrde. I još možeš da ih deliš sa kim god hoćeš, brzo i lako.

- Da, ali nismo ih oduvek imali. Drugo, osećaj držanja knjige u ruci je nešto veličanstveno, nešto naj...

- Najteže! Pa ovo je tri puta teže od mog tableta!

- Eto ti sad, pa nema ni 300 grama. Stvarno ste metiljavci, vi mladi. U moje vreme, mi smo nosili pune torbe ovakvih knjiga u školu i iz škole! Svakog dana. Dobro, osim vikendom.

- Zato što ste bili tehnološki zaostali!

- Možda, ali smo zato bili fizički sposobni! Mogli smo da pešačimo i po pola sata bez prestanka. Tvoj deda je po ceo dan igrao fudbal u školskom dvorištu. A vi dobijate žuljeve od igranja igrica! Kilavci!

- Tata, opet me gnjaviš. Je l’ možeš da izneseš taj ružni, prljavi i smrdljivi predmet iz moje sobe, molim te? Treba za neki minut da imam video-konferenciju sa odeljenjskom zajednicom. Biramo novog predsednika programerske sekcije, a ne mogu da se bavim tako važnim stvarima dok mi soba smrdi na... na to!

- Idem, idem. Samo da te pitam još ovo: a šta bi radio da, recimo, nestane struje? Kako bi učio? Jesi razmišljao o tome nekada? Ha?

- Što bih razmišljao o tome, kada je takva situacija nemoguća?

Tata je sa trijumfalnim osmehom, vrteći glavom, izašao iz sobe.

Bojim se da ovo znači još jednu od njegovih priča „u moje vreme“. I to u najskorije vreme.