Milan Rakić (VIDEO)

On ne peva renesansne motive i blede princeze, već pravoslavne i narodne svetinje: Jefimiju, Simonidu (Simonida), napuštenu crkvu kraj Peći, Gazimestan (Na Gazimestanu) itd. Savršenstvo njegovog izraza nije sjajan verbalizam, već veština savladana do kraja, veština u obliku kad postaje prisna i spontana. On se naročito ističe kao versifikator. Usavršio je jedanaesterac, njegov jezik je besprekorno čist i krepak, rečenica kristalno jasna, stil bez emfaze i bleska, umeren i lapidaran. „U pogledu tehnike, kazao je Skerlić, to je poslednja reč umetničkog savršenstva u srpskoj poeziji“.

Sa Šantićem, Rakić je najuspelije obnovio našu rodoljubivu poeziju, na sasvim originalan način, bez poze i šovinizma. Njegovo je rodoljublje otmeno i plemenito, prožeto diskretnošću i smerovima modernog mislioca.

Najpoznatija je njegova Iskrena pesma.

Rakić se svojim prvim pesmama javio u „Srpskom književnom glasniku“ 1902. Potom je objavio dve zbirke pesama (1903. i 1912.), koje je i publika i književna kritika najoduševljenije pozdravila.

Rođen je 30. septembra (18. septembra po julijanskom kalendaru) 1876. godine u Beogradu. Njegov otac bio je Mita Rakić, ministar finansija 1888. godine, a majka Ana je ćerka akademika Milana Đ. Milićevića.

Pravni fakultet je završio u Parizu. Po povratku u Srbiju zaposlen je u Ministarstvu inostranih dela. Kao diplomata prvo je službovao u Prištini, Skadru i Solunu. U diplomatskoj službi je bio skoro do smrti. Umro je u Zagrebu 30. juna 1938. godine.