REVOLUCIJA iz fotelje (verzija 1.01)

Gledam nešto ljude po srpskim Internetima prethodnih dana, šeruju fotografije protesta u Bugarskoj, Egiptu, Brazilu, Turskoj i td. Sve je nekako počelo od onog „Arapskog proleća“ iz decembra 2010. godine i proširilo se tokom narednih dve godine doslovno na ceo svet. Sve su to opštenarodni protesti koji su počeli iz različitih razloga ali ono što im je zajedničko da su se svi u jednom trenutku pretvorili u sveobuhvatne antidržavne tj. antivladine proteste kojima pokušava da se skrene pažnja na loše vođenje države od strane onih koji su na vlasti i generalno loše stanje u društvima u kojima su pokrenuti protesti. U pitanju je gomila ljudi koja je danima, nedeljama pa i mesecima na ulicama, protestuju i rade na tome da njima i onima koji će doći posle njih sutra bude bolje. Ne zaslužuju ništa manje osim velikog poštovanja, ako ni za šta drugo, onda barem za trud i činjenicu što su uspeli da okupe i ujedine tako veliki broj ljudi oko jedne ideje i u borbi za bolje sutra. Ono što je takođe zajedničko svim državama u kojima se protestuje je i to da niti ja niti moj narod živimo u njima, te me apsolutno kao takve ne interesuju.

Takođe, domaći deo Interneta je u poslednje vreme preplavila salva poziva na razne protestei REVOLUCIJEuz propratne komentare kako i kod nas eto ništa ne valja i država se raspada, a svi sede u foteljama i po kafićima i ne rade ništa po tom pitanju. Čvrsto sam uveren da ovakvi komentari i pozivi nisu sigurno poslati sa mobilnih telefona iz bašti kafića ili udobnih fotelja smeštenih u bezbednosti i komforu četiri zida.Poziv na opštenarodni protest i REVOLUCIJU, izuzev u situaciji kada ga upućuje pijani Gagi koji bleji iza Maksija i traži sitne pare za još jedno pivo, nije nešto čime bi se generalno trebalo razbacivati, iz više razloga:

- Prvo, to je ozbiljna stvar koja za sobom vuče mnoge ozbiljne posledice i korenite promene u društveno-političkom uređenju jedne države.

- Drugo, podrazumeva određeni stepen organizacije koji je neophodan da bi tako nešto moglo da se izvede.

- Treće, sve ovo zahteva određenu količinu intelektualno-logističko-FINANSIJSKE podrške (nećete mi verovati, ali nema „spontano organizovanog protesta“ koji neko ne finansira) inače cela stvar apsolutno propada.

- Četvrto, šta raditi kada revolucija uspe? Koga dovesti na vlast i kako promeniti sve što ne valja? Ko će da vlada? Autori ljutitih komentara sa Interneta?

Elem, svaka čast svima koji protestuju i bune se jer im je loše, ostavljaju krv, sreću suze i znoj na ulicama svojih gradova, u stilu jedne Bebi Dol, nego šta je sa tvrdnjama „fotelja revolucionara“? Kao Srbi sede po kafićima dok svet protestuje. Čisto obaveštenja radi, Srbi su protestovali 1992, 1996/1997 i 2000. godine. Ove „Kosovo je Srbija“ proteste ne računam, jer je to od podrške jednom delu naroda ispala jedna od najvećih sramota u istoriji Beograda i Srbije. Dvehiljadite su Srbi izveli jedan od retkih (navodno) narodnih državnih udara i doveli na vlast tada legalno izabranu ali zbog krađe Savezne Izborne Komisije nepriznatu vlast. Sećate se ko je bio predsednički kandidat DOS-a na tim izborima? Vojislav Koštunica. Koliko Koštunica i njegova partija sada imaju na izborima? Evo ja ću vam reći – 6.8% na poslednjim parlamentarnim izborima održanim 2012. godine. Od revolucije i 50%+ u prvom krugu, do jedva preko cenzusa za ispod 13 godina. E to vam je realna slika Srbije, javnog mnjenja i glasačke konzistentnosti u Srbiji.              

Dešava se to da ljudi očekuju izbore danas, novu vlast sutra i promene i bolji život prekosutra. Nažalost, ne ide tako. Nijedna vlast nema čarobni štapić niti mogućnost da učini tako korenite promene za tako kratko vreme.

(old_image)

Evo koalicija okupljena oko DS-a je imala tu šansu dvanaest godina. Koalicija za koju se protestovalo devedesetdruge, devedesetšeste i dvehiljadite. Koalicija uz pomoć koje je izvedena REVOLUCIJA. Doduše, ta koalicija je od 2003. godine ostala bez čoveka koji je bio njeno zaštitno lice i ličnost koja je jedina tu zapravo umela da uradi nešto. Ma kakva moja lična stanovišta o pokojnom premijeru Đinđiću bila, a nisu nešto preterano svetla, on je čovek koji je umeo da vodi državu i umeo da završi posao i sa te strane zavređuje svako poštovanje bez obzira na to kakvo ko mišljenje ima o njemu. To što su ga oni uz pomoć kojih je došao na vlast kasnije poslali ekspresno u „Aleju zaslužnih građana“ je tragedija kako njegova tako i ovog naroda koji je u njemu zaista imao šansu da mu možda bude malo bolje nego što jeste.

Nakon smrti premijera Đinđića ono što se dešavalo je svima poznato – svađe i svađice među raznim klanovima već podeljene koalicije dovode do zvaničnog raspada DOS-a (ne MS DOS, već Demokratska Opozicija Srbije). Dolazi do razilaženja i u ideologiji jer blok okupljen oko DS-a počinje da forsira navodno proevropski orijentisanu politiku levog centra,DSS postaje izrazito desno orijentisana stranka sa jakim nacionalističkim tendencijama, dok SPO koji je uz DS prilikom osnivanja DOSa predstavljao najjaču stranku, polako počinje da gubi na značaju i prelazi na marginu političkog uticaja u Srbiji. Nusprodukt ovakvih previranja je i G17+ koji će kasnije postati URS, koji poput herpesa isplivava svakom prilikom kada Srbiji oslabi imunitet, te uspeva da svojim bednim prelaženjem cenzusa i nedostatkom ikakve moralne i političke ideologije uđe u sastav svake naredne Vlade, ucenama o održavanju parlamentarne većine zaposedne ekonomski sektor i sistematski ga upropasti pod vođstvom svog princa Mlađana Dinkića. I ono što je krenulo na bolje, propalo je od 2008. godine kada je ceo svet protresla Svetska Ekonomska Kriza. Ceo svet, ne samo Srbiju, ceo svet.

Kakve ovo sada ima veze sa revolucionarima iz fotelje? Pa ima.

Situacija u Srbiji nije dobra. Očajna je. Pola miliona nezaposlenih a radno sposobnih ljudi, još mnogo više onih koji i sa svojim minimalcem jedva preživljavaju i prehranjuju svoju porodicu. Korupcija koja je toliko uhvatila svojim pipcima svaku poru društva da će ga uskoro ugušiti u potpunosti. Moral u minusu, kultura u haosu, sistem obrazovanja raspadnut, poljoprivreda se guši u sopstvenoj neproduktivnosti i td. Partijsku despotiju jedne stranke zamenili smo na poslednjim izborima partijskom oligarhijom jedne koalicije, koja sudeći po istraživanjima ide u smeru potpune despotije najveće i najjače od njih. Za radno mesto više nije potreban ni CV, samo da što lepše ispadnete u partijskoj knjižici. Međutim, nije to ono što je problem, jer na to smo već navikli tokom prethodnih 72 godine. To je apsolutno nepromenjeno stanje kroz periode vlasti KPJ-SPS-DS+DSS i sada SNS.

Problem je to što vi foteljaši i samozvana „intelektualna elito društva“ i dalje pozivate na neke REVOLUCIJE krijući se iza svojih računara ni ne znajući šta te REVOLUCIJE nose sa sobom niti šta da radite sa njom ako uspete da je organizujete a tek ne šta učiniti ako ista zapravo uspe. To podseća na na rečenicu legendarnog Hita Ledžera koju izgovara u ulozi Džokera u filmu „Batman – The Dark Knight“ kada kaže: Ja sam kao pas koji juri automobile. Ne bih znao ni šta da učinim sa jednim kada bih ga uhvatio.

Evo dobili smo REVOLUCIJU pre 13 godina i šta se dogodilo sa njom? Posle 13 godina imamo premijera iz stranke protiv čijeg je tadašnjeg predsednika vođena REVOLUCIJA, predsednika države iz stranke koja se odvojila od druge stranke koja je nekada davno bila u koaliciji sa sa onom prvom strankom (obožavam reč stranka) i prvog potpredsednika vlade koji je za vreme dok je njegova sadašnja stranka još uvek bila ona prethodna stranka kao ministar doneo Zakon o Informisanju sa sličnim ciljem kao što je to bio i Gebelsov svojevremeno. Mi ne umemo revoluciju. Opet, od tada je prošlo dosta godina i ruku na srce, za sada ova koalicija državu vodi sasvim solidno ako mene pitate. I Nikolić i Dačić i Vučić, ako uspete ikako svoja lična osećanja prema njima da ostavite po strani, u ovom trenutku obavljaju svoj posao bolje od bilo kog njihovog prethodnika za poslednjih 10 godina i smatram da nemate nijedan jedini dokaz u prilog suprotnoj tvrdnji, a ako imate ja ću ga rado saslušati i priznati da nisam u pravu. Ljudi uče iz svog iskustva i iz loših pretnodnih poteza. Šteta je što političari uče preko naših leđa, ali jebiga, to je priroda posla koji obavljaju.

Da li je stanje dobro – nije? Kao što rekoh, očajno je. Da li su nam potrebne korenite promene? Svakako da jesu. Da li je svaki građanin Srbije svestan činjenice da je situacija loša? Pa ja najiskrenije mislim i nadam se da jeste. I koje je onda rešenje? Evo, ja vam najiskrenije kažem da nemam pojma. Da li je to rešenje REVOLUCIJA ?!(koliko gotivna reč za razbacivanje unaokolo) Pa ne znam ni to. Ja ne znam kako da organizujem revoluciju, majke mi. Ja nemam sredstava i podršku koja mi je za to neophodna. Ja zapravo nisam ni siguran šta REVOLUCIJA jeste. Ali sigurno nije REVOLUCIJA da izađemo na ulice kao pomahnitala rulja, tumaramo besciljno unaokolo uzvikujući „PROMENE, REVOLUCIJA, PROMENE“ ili se mlatimo sa policijom, lomimo sopstvene gradove i uništavamo javna dobra koja ćemo opet mi sutra da platimo da bismo se nakon 5, 10 ili 15 godina opet vratili na isto. To sigurno nije.

Ja sam prvi za to da se podrži svaka dobra ideja, svaki dobar plan i svaki dobar sistem koji neko planira da ustanovi. Ako treba, prvi ću sutra stati na ulicu iza tako nekoga i boriti se za te vrednosti i taj sistem svime onime što ja mogu da mu ponudim. Ja sam i za to da se podrži svaka prava REVOLUCIJA koja će doneti nešto bolje. Ali takođe sam za to da odjebu sve napaćene budale koje konstantno idu unaokolo i kukaju kako im je loše, kako su Srbi previše lenji da urade bilo šta i kako se jednostavno sve raspada i na taj način pokazuju kako su oni kul i privlače pažnju na sebe; a sve to sa svojih smartfona, iz kafića na potezu Zemunski Kej-25. Maj-Strahinića Bana-Obilićev Venac-Senjak i iz udobnosti svojih fotelja u svojim stanovima ili u svojim NVO kancelarijama. Jer Srbi su sa vlasti srušili Slobodana Miloševića – alfu i omegu svih političkih despota na ovim prostorima posle Tita i čoveka koji je u šaci držao i vojsku i policiju. Znači – nije nemoguće i nije zbog toga što vlast drži sve konce u svojim rukama, nego ne znate kako ili ste lenji, ali zato umete da serete na sve strane kako ništa ne valja.

Ako ti nešto smeta – smisli, organizuj se, nađi podršku, organizuj druge, izađi i promeni. U suprotnom, postoji na internetu toliko boljih stvari za utrošiti vreme od širenja lažne predstave o sebi kao nekom heroju promene i REVOLUCIJE koji bi eto sve to uradio i organizovao, ali ručak je za 15 minuta a večeras ide repriza one serije što juče nisi stigao da je odgledaš a na torentu je nema pa bi morao da budeš kod kuće baš u to vreme, a i nos ti curi jer si se prehladio pa bi trebalo da se naspavaš. REVOLUCIONARI iz fotelje i vaše REVOLUCIJE – zaobiđite i Srbiju i Srbe, Vi ste poslednje što nam je u ovom sranju u kom se već nalazimo potrebno.