Dve godine po glavi ubijenog

Predrag Bojanić.
 Je l' znate ko je to bez guglanja?
Evo ja ću da vam pomognem: to je tip koji je prošle godine ubio četvoro ljudi mrtav pijan jurcajući svojim autom po Pančevačkom mostu.

Predrag sad nije bitan za priču, ali biće na kraju.

Neću puno da ulazim u detalje preksinoćne nesreće, niti da odmeravam krivicu ili težinu žrtve, niti da licitiram oće li biti nanogice ili ozbiljne robije za mladog Mitrovića, vozača ubicu. Hoću samo da kažem koju reč o nama, znatiželjnicima raspleta krvave tragedije u Ustaničkoj.

Pre nego počnem mogu samo da konstatujem, da je sreća Aleksandrova da je nama društvenih mreža, pa ne mrdamo guzicom od Fejsa, inače bismo odavno stajali ispred zgrade Pinka sa upaljenim bakljama i dobro omašćenom omčom da ga izvedemo pred neko drvo pravde u ulici Neznanog junaka. Takvi smo mi ljudi, pravda ispred svega, a za Aleksandra Mitrovića jedina pravda je linč.

Bahato je ubio devojku na pešačkom prelazu svojim džipom, a onda pobegao. Kažem devojku zato što 95% ljudi koji bi poneli svoju baklju i vile od kuće za Pinkovo mladunče, ne zna, ni ko je, ni šta je, niti kako se tačno zove ubijena devojka.
Da se ne lažemo, to nama i nije bitno, jer u Srbiji svake godine u saobraćajnim nesrećama pogine nekoliko hiljada ljudi i ne možemo sa istom strašću da se bavimo svakim čovekom kojeg je neko ubio bahatom vožnjom?

Ne možemo i nećemo, bavićemo se samo Aleksandrom Mitrovićem i sličnima. Zato što je on govno bahato, a tata mu je bogat i bio je nekad “julovac” i ima najveću medijsku kuću na Balkanu I tera nas da gledamo Farmu i Grand, duplo više nego bilo koji drugi televizijski sadržaj i sad ima da nam plati za to.

Realno gledano jedino što je važno u celom ovom slučaju je to, što, svi želimo da se Željkovom sinu sudi u Specijalnom sudu i da dobije 40 godina robije koje je zaslužio, ne zato što je autom bahato ubio devojku, jer se to dešava svaki treći dan u Srbiji, nego zato što je on sin Željka Mitrovića. To bi bila naša sveobuhvatna pravda.

Međutim to se neće desiti.

Među nama rečeno, nemojte da raspričate, ličnog sam stava da bi 40 godina bila ona prava nepatvorena pravda za svakog vozača koji nekog usmrti na ulici tako što proleti na crveno, ili odradi žetvu na stanici kad mu pijanom isklizne volan pri brzini od “200 na sat uuuu krivini” što bi reko Ivan Gavrilović, al to nije slučaj.

Godinu-dve po glavi je prosek.

Na primer, onaj Predrag sa početka priče što je ubio četvoro ljudi, dobio je osam godina zatvora. Dve po glavi ubijenog. Inače kad pijan čovek sedne za volan i ubije nekog to se tretira kao ubistvo s predumišljajem. Olakšavajuća okolnost mu je bila što je mlad. Oko 35 godina, dečko takoreći.

Tako i razmišljam da Aleksandar Mitrović od svih autoubica na srpskim putevima ima najmanje sreće, jer će sad čitava domaća javnost da sedi i nadgleda njegov sudski proces? Ona javnost koja tek poneku takvu presudu za isti ili još gori slučaj u kojem nema “zvezda” proprati u pauzama gledanja Farme uz komentar “Strašno” a onda se vrati zapletu oko Ljubine porodične incestoidne tragedije.

To je ona ista srpska javnost koju bezbednost saobraćaja ne interesuje sve dok nekog ne ubije neka javna ličnost, ne pogine Toše, ili se nesreća ne desi nekom njihovom.

I na kraju, moram samo još ovo da vam kažem, sve sam ovo napisao očajan zbog jučerašnje masovne reakcije ljudi na društvenim mrežama, koje su toliko bolesne i perverzne da to prevazilazi i seksualne fantazije prosečnog Japanca, jer srpska javnost čisto iz pira prema sinu medijskog moćnika izdiže jednu žrtvu ispred ostalih, isto toliko tragičnih i nevinih žrtava, čisto da bi nahranila sopstvenu sujetu i zadovoljila sopstveno osećanje pravde.

Očajan sam jer su duboko u svojim srcima osudili čoveka, a ne delo.

Očajan jer znam da ovi ljudi nisu razumeli suštinu, niti naučili lekciju, već su nahranili onu bapsku, sujevernu prirodu hipoteze “da se sve vraća”

Kome se vraća?

Andrei Bojanić ili sestrama Mileni I Ljiljani Rusov koje je usmrtio Andrein prezimenjak Predrag pre godinu dana.

Dve godine po glavi.