Kako smo sistematski uništeni od idiota – deo prvi

Pre nego što se upustite dalje u čitanje ovog teksta, da znate da o rekonstrukciji Vlade nisam pročitao niti jedan jedini članak, pogledao nijedan prilog na televiziji ili razgovarao konkretno o tome sa nekim. I otkud onda da uopšte mogu da pričam išta o tome? Pogledajte seriju tekstova pod gore navedenim naslovom, pa ćete videti i sami.

Elem, odlučila deca iz vladajuće koalicije da rekonstruišu Vladu Republike Srbije jer vide da tu nešto ne ide kako treba. I trebalo im je godinu dana da to shvate. Stvarno? Godinu dana? Godinu dana?! Pa hajte da vidimo za šta vam je tačno trebalo godinu dana:

Mlađan Dinkić, nešto najgore što se desilo Srbiji i Srpskoj politici još od doseljavanja Južnih Slovena na Balkan. Četiri i po veka pod turcima izgleda kao šetnja po Nevskom Prospektu u toplo majsko jutro, spram ekonomskog terora i politike kojom je Dinkić upropastio ovu zemlju za 13 godina. Trebalo vam je godinu dana da shvatite da on ne treba da bude ministar ekonomije i finansija? Molim vas, uozbiljite se.

Guverner koji otkriva bankarske tajne, ministar ekonomije za čije vreme i pod čijim blagoslovom su obavljene neke od najkriminalnijih privatizacija na ovim prostorima. Gospodin „1000 evra od akcija“, čovek kojeg je čak i bivši premijer Cvetković smenio „zbog neadekvatnog radnog učinka“. Ljudi! Cvetković smenio! Deda Mraz srpske politike, kafe-kuvarica srpske Vlade, čovek kojem treba između šest i osam meseci da izusti smislenu prostoproširenu rečenicu smenio nekoga. Osmog juna 2006. godine je Aleksandar Vučić, sadašnja alfa i omega srpske političke scene, sa bedžom na kojem se nalazi lik Vojislava Šešelja, zataknutom za levi rever (da bude bliže srcu) svog sakoa, sa govornice Skupštine Srbije pokazivao robijaško odelo i govorio da je to „dres koji će nositi ministar Dinkić“, aludirajući pri tom na njegovo kriminalno vođenje državnog ekonomskog sektora. Desetog maja 2004. godine, Aleksandar Vučić sa govornice Narodne Skupštine kaže sledeće: „Gospodine Dinkiću, pogledajte se u ogledalo! Pa u odnosu na Vas, pa Hitler je Mona Liza kakav ste Vi fašista i čime se Vi bavite.“ Desetog maja 2005. godine, Aca sa istog mesta kaže: „Najgore ste lopuže na kugli zemaljskoj“, obraćajući se Dinkiću i njegovoj stranci. Šestog maja 2012. godine, nakon izbora, Dinkić priča kako je njegova stranka pobedila u Trsteniku, Loznici i Kragujevcu. I ne pobedila tamo, Dinkiću, kada si, na primer, od subvencija koje si upumpavao u Fijat i preuzimanja Fijatovih dugova u ime i za račun RS dao toliko para da si još tri tolike fabrike mogao da podigneš po Srbiji. U istom tom govoru, Dinkić čestita Ivici Dačiću na dobijenoj podršci i smatra da je on taj koji će preuzeti najodgovornije mesto u Srpskoj Vladi. Danas gde god da krenem da čitam vesti, glavna vest: „Dinkić – Dačić vas je obmanuo!“ ili „Dačić: Zatražio sam da Dinkić više ne bude u vladi!“

I sad ste se setili da ga smenjujete? Nije vam smetao kad vam je trebala većina da osnujete svoju krnju lopovsku Vladu? Hajde, molim vas.

A taj isti ekonomski sektor o kojem Vučić govori je Dinkić uvek uspeo da zaposedne na isti način – uništavajući privredu države, ulagao je u pojedine lokalne sredine i privredu lokalnih, njemu lično simpatičnih regiona po Srbiji. Sa jedne strane uništavajući 90% države, uvek je za sebe uspeo da obezbedi zahvalnost lokalnih zajednica koje su mu na izborima, smatrajući ga svojim zaštitnikom, davale tek toliko bedan broj plaćenih glasova da pređe cenzus. I onda, kao karika koja nedostaje, Mlađan Dinkić se sa svojih nekoliko poslanika nađe kao taj odlučujući korak do formiranja koalicije koja bi imala većinu u Skupštini i ucenama u vezi sa svojom podrškom, njegova bedna, privatna stranka, puna samozvanih kvazieksperata zaposedne ekonomski sektor i siluje i jaše već upropašćenu ekonomiju Srbije u još jednom mandatu. Čovek bez moralnog skrupula kojem su odgovarali i Koštunica i Đinđić i Tadić i Cvetković i Dačić i Vučić i verovatno bi mu odgovarao i Staljin i Musolini, da je dobio priliku da sarađuje sa njima na uništavanju ekonomije i potkradanju neke druge države.

Kaže Amic kad je pročitao vest krenule mu suze radosnice. Suze radosnice jesu, ali su još gorče nego bilo koje druge, jer kad bolest napadne, njen pravi učinak se vidi tek nakon što je prošla. Učinak koji je 13 godina silovanja srpskog ekonomskog sektora od strane Dinkića i njegovih keksperata ostavilo će se tek videti. Nadam se da se toj bolesti ova zemlja neće vratiti nikada. I kao što sam rekao svojoj profesorki ruskog u srednjoj školi kada je pretila da će da izađe sa časa ako ja ne izađem: Putuj, igumane i daleko ti lepa kuća! Uzmi onih trideset evra od akcija što si dobio, idi negde napij se dobro, razmisli o tome kako si izneverio i koliko te mrzi ceo jedan narod, pa ako uspeš da nastaviš da živiš sam sa sobom – aferim ti, Mlađane.