Opasni psi” i još opasniji vlasnici
I sada sedim kod kuće i razmišljam – taj ker, tako maltretiran i istraumiran, ko god da mu priđe sutradan a da nije gazda kojeg se plaši i na čiji je autoritet navikao, prvo što će da uradi ima da zareži na njega ili još gore – da ga ujede. Ne zbog toga što je to doberman ili zbog toga što je ker loš, nego zbog toga što mu je gazda kreten. Ok, istini za volju, dobermane smatraju onime što se zove „opasan pas“. Ali šta je zapravo opasan pas?
Prema nekoj mojoj laičkoj definiciji opasan pas bi bio onaj koji u isto vreme po svojoj fizičkoj konstituciji može i prema mentalnoj konstituciji ima sklonost da bude neprijateljski nastrojen prema ljudima i drugim životinjama, te ih može napasti i izazvati povrede i/ili psihičku traumu. I onda pogledam 99.99% retrivera, čiji odrastao mužjak ima u proseku između 27 i 34 kilograma i koji su toliko blentavi i pitomi da bi pre ujeli sebe za nogu, nego bilo kog čoveka. Setim se staforda kojeg je pre pola godine čovek doveo kod veterinara u isto vreme kada sam ja sa ortakom vodio njegovog kera tamo, koji ima otprilike 25 kilograma i izgleda kao da bi mogao da ubije čoveka. Dva minuta pošto smo se upoznali, ja sam tom stafordu stavio celu pesnicu u usta sprečavajući ga da grize iglu od infuzije a on me je gledao blentavo i bio u fazonu „molim te, izvadi svoju šaku iz mojih usta, neprijatno mi je“. Da, američki staford – to je taj opasan ker. Sećam se šarplaninca kojeg smo kao deca jahali u selu i vukli ga za uši, ortakovog pit-bula koji koga god da vidi, dođe i legne mu u krilo da se mazi i tako dalje. Nakon ovih i gomile drugih primera, čovek shvati da je u gorepomenutoj definiciji „opasnog psa“ fizički aspekt sposobnosti da nekome naškodi gotovo nebitan pored onog drugog dela koji se tiče njegove ličnosti. A šta je sa ličnošću psa?
Da, psi imaju ličnost i karakter, po ugledu na ljude. Samo, naravno, daleko slabije razvijen od ljudi, jer su kao vrsta slabije razvijeni od nas. Nakon ove rečenice molio bih sve zagrižene „ja-više-volim-pse-nego-ljude“ i „životinje-su-bolje-od-ljudi“ osobe da ne pokušavaju da troluju svojim bespotrebnim komentarima i glupostima, jer ma koliko voleo životinje, a obožavam ih, nikada ne bih lupio takvu glupost o tome kako su životinje bolje ili kako ih volim više nego ljude.
Elem, kao što je ljudski karakter produkt porodice i okruženja u kojem odrastaju, tako su i psi produkt porodice i okruženja u kojem odrastaju. Naravno, svaka vrsta psa ima individualne karakteristike koje ih krase, ali ovde se govori o generalnom odnosu prema ljudima i drugim životinjama. Ukoliko se prema psu odnosite sa ljubavlju, posvećenošću, pažnjom ali i neophodnim autoritetom, pa i po kojom ćuškom preko dupeta ili njuške kada to zasluži – na sjajnom ste putu da od svog kučeta napravite divno stvorenje, koje će voleti vas i vaše ukućane, koje će biti izvor pozitivne energije i ljubavi za sve u svom okruženju i biti prijatno prema drugim ljudima i životinjama. I sve to bez obzira na činjenicu da li gajite čivavu, pekinezera, vestija, labradora, jazavičara, nemačkog ovčara, šarplaninca, dalmatinca, vajmarskog ptičara, bul terijera, staforda ili samojeda.
Sa druge strane, ako budete neiživljeno đubre koje na keru testira svoj u socijalnom ili nekom drugom okruženju nikada stečeni autoritet, mlatite ga i vrištite na njega (naročito popularno da se radi na ulici pred što većim brojem ljudi), huškate ga na druge pse, konstantno ste agresivni ili nasilni u odnosu i komunikaciji sa njim – pa jedino je logično da će to kuče izrasti u nervoznu, uplašenu i razdražljivu životinju koja predstavlja opasnost po okolinu. I najiskrenije smatram da kuče nije niti najmanje krivo za to.
Naravno, među kerovima kao i među ljudima postoje oni koji su jednostavno baksuzi. I ma šta im radili i ma koliko se trudili oko njih – oni uvek ostanu isti. Ima onih koje možete da volite, mazite, pazite i opet će da ispadnu agresivna đubrad. Ima i onih koje možete da mlatite i maltretirate, ali će ostati mice i pitomi zauvek, jer su jednostavno takvi. Poenta priče je u tome da nisu životinje za svakoga. Naročito ne kučići koji mogu biti potencijalno opasni. Mislim, ja kapiram da uz tetovažu tribala preko pola leđa i obim bicepsa koji je u centimetrima veći od IQ-a (dakle, negde oko 50) najbolje ide neki nadrkani staford ili pit-bul da se kurčiš po kraju i da laje na klince, kad sa ortacima u AirMax-u sediš na klupici i pričaš lovačke priče o tome kako maltretiraš drugu decu u školi i po kraju. Ali taj ker zaslužuje o toliko bolje od toga i o toliko bolje od tebe.
Kučići su da se vole i da se paze. Kučići se odgajaju i tretiraju kada su mali maltene isto kao i deca, a kada porastu jednako, a negde čak i „jednakije“, što bi rekao Džordž Orvel, od ostalih ukućana. I svaki put kada pročitate kako je neki klinac izbo ili prebio nekoga, prvo razmislite o tome ko su mu i kakvi su mu roditelji i porodica u kojoj je odrastao. I svaki put kada pročitate kako je pas ujeo nekoga, zagledajte se direktno u vlasnika – tu ćete najčešće naći odgovor zbog čega, a ne kod samog psa.
A ako slučajno ti, sinovac, koji si onog sirotog dobermana onako tretirao čitaš ovo – želim ti da te ljudi u tvom okruženju tretiraju apsolutno jednako kao što ti tretiraš svoje kuče. Ni manje ni više od toga.