Bog ne čuva Srbe?!

Usput su se mogli tek načuti komentari tipa:

- „Pa dobro, je l’ mora baš u 9 ujutru da se zakazuje, nisam stigao ni da odspavam k'о čovek?”
- “Da li je moguće, da li je istina?”
- “Ma prodao sam staru šesticu, dodao 15 hiljada od donacija i uzeo polovan A8L, ludnica…”
- “Da neće možda da mi traže i porez da platim?”
- “Ja sam vam još posle polufinala sa Turskom na Svetskom prvenstvu 2010. rekao da je tako, vi ste mi se smejali…”

Žamor ispred zgrade Patrijaršije je napokon utihnuo, sve zvanice su pristigle i sastanak je mogao da počne. Najviši među njima je ustao sa svoje stolice, pogladio mudru bradu i počeo odlučnim glasom u kom se osećao dašak strepnje: “Braćo, ne znam koliko još možemo da nastavimo ovu zajebanciju. Svi znate da mi još od 1219. godine klepećemo ove šabane po džepovima jer držimo monpol na komunikaciju sa onim za kojeg misle da ih štiti. Kada je bilo teško, prodavali smo im Njega iako ni nama ni njima nikada ama baš nijednu povratnu informaciju da makar postoji nije poslao. Kada nas prvi put nije čuo 1371, mislili smo da nismo dovoljno glasno vikali. Potom nas je ignorisao i 1389. pa 1453, ali mi smo i dalje verovali u Njega. Kada su decu odvodili u Janjičare, verovali smo da ih On čuva, čak i kada su se vraćali da kolju svoj narod. Malo nam je bolje krenulo i sva šansa je bila da nas opet gleda i čuva tamo negde iza 1878. godine, no tifus koji nam je od dece i vojske napravio žive leševe u Grčkoj i to samo od onih koje nije pobilo povlačenje preko Albanije i Šiptari, malo nas je razuverio u tom ubeđenju. Ipak, mi smo i dalje verovali i prodavali parolu da ‘Bog čuva Srbe!’ Čak i kada im je poslao mog pokojnog kuma, čuj mene druga - kuma Tita, nastavili su da puše tu priču, iako 50 godina nismo smeli da izađemo iz rupe. I posle progona iz Bosne i Hrvatske, i posle gubitka Kosova, držali smo se krilatice da ‘Bog čuva Srbe!’ On Srbima kao odgovor uvali Dinkića, Tadića, Sonju Biserko i Natašu Kandić, epidemije gripa, Mijatovićevu prečku protiv Holandije, Pink televiziju, Jelenu Karleušu. Mi ne ustuknemo u veri ni tada, kad opa bato - raskid Nataše Bekvalac i Dače Ikodinovića, Iva Štrljić i Suzana Mančić počnu da pišu knjige, umre nam idol – Majkl Džekson.
Mislili smo da nam je sigurno došao kraj nakon Peranovića, Pahomija i Kačavende, ali pučina je stoka jedna grdna, što bi rekao pokojni Njegoš, pa smo se i iz toga nekako izvukli. I kada smo ustanovili zvanične cenovnike za usluge koje bi trebalo da pružamo besplatno a primamo priloge prema mogućnostima vernika, nastavili su da nam veruju. Sva je bila šansa da ćemo nastaviti kao i do sada, al ovaj mali magarac opet izgubio jutros od Nadala. Treći put za redom. Treći put za redom, hej! Pa da nije onog mutavog Vavrinku dobio u polufinalu em bih ja izgubio 500 Evra iz Kase u kladionici, em bi Nadal sada bio prvi na ATP listi. Nijedna nas kuga nije mogla upropastiti kao to što Đoković puče jutros. Ne znam šta da radimo. Razmišljam sve vreme da l’ da izdamo neko saopštenje, izjavimo da nas ipak On ne čuva, izvinimo se u njegovo ime pa smislimo neku drugu taktiku da mlatimo sirotinju po ušima? Bojim se da ako padne na drugo mesto, ovako više nećemo moći…”

U tom se iz pozadine čuje tanani glasić jednog mlađanog studenta Bogoslovije koji je tu došao kao pratilac jednog od Vladika: “A da probamo, Oče, da se vratimo izvornoj Pravoslavnoj veri? Veri u Boga, dobrotu ljudske duše, čistoću i iskrenost molitve? Da prestanemo da se mešamo u politiku i vođenje države. Da svom duhovnom stadu pružimo savet i utehu kada smo im potrebni, da im naša kuća bude mir i spokoj, a ne da namećemo svoje mišljenje i ideologiju. Zar to nisu radili komunisti, nacisti i fašisti? Zar mi nismo bolji od toga?

Sve Vladike oboriše pogled. Okretali su glavu i nemo se međusobno gledali dvadesetak sekundi. I nakon 20 sekundi, salom se prolomio smeh glasniji i od onog kada je neko predložio da kao pomoć oporavku države Crkva sama zatraži da plaća porez na prihod koji ostvaruje. Hvatali su se za stomake, prevrtali sa stolica, čupali za brade i pljeskali po butinama u delirijumu. Kada se sve smirilo, obrisali su suze i neko je rekao:- Mali, koja si ti godina na Bogosloviji?
- Druga, oče.
- Sa takvim razmišljanjem, nećeš dogurati do treće, da ti ja kažem. Nego trkni, sipaj mi jedan dupli Džek i nemoj da te zmija ujede da zaboraviš dve kocke leda.

Negde sa nekog zida gledala ih je slika pokojnog Patrijarha Pavla. U nju slabo ko sme da pogleda danas, jer sramota je gledati u sliku čoveka koji je bio visok 160 centimetara, a nijedan od njih mu nije ni do kolena.

“Meni se pripisuje da vodim Srbe u rat radi održavanja velike Srbije. Međutim, ako bi trebalo da se održi velika Srbija zločinom – ne pristajem, neka nestane velike Srbije. Ako bi trebalo da se održi mala Srbija zločinom, opet ne pristajem, neka nestane i male Srbije. Ako bi trebalo da se održi poslednji Srbin zločinom, opet ne pristajem, neka nas nestane, zločinom da se održimo – to ne.“

njegova svetost, Patrijarh srpski gospodin Pavle
(old_image)