„Bezbednosna procena“ i ostale priče za malu decu
Svi ljudi se rađaju slobodni i jednaki u dostojanstvu i pravima. – Član 1. Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima
Svi ljudi su jednaki u pravima i pred zakonom i imaju pravo bez ikakve diskriminacije na jednaku zaštitu od strane zakona. –Član 7. Univerzalne deklaracije ljudskim pravima
Hronološki gledano živimo 29 godina nakon 1984. godine. Ideološki gledano, trenutno živimo otprilike u nekom 18.07.1983. u odnosu na „1984“ kakvu je opisao Džordž Orvel. Međutim vreme, protivno svim ljudima poznatim zakonima fizike, počinje da ubrzava i čini mi se da je ta Orvelova 1984. godina tu negde odmah iza ćoška. Vidimo joj samo senku dok se zlokobno krije u polumraku i čeka da nas mlatne u glavu i odvuče dublje u mrak.
„Bezbednosna procena“ je sintagma koja se sada vrti svuda. Kao napamet naučena mantra koju je smislio politički najmoćniji čovek jedne države i koja se koristi kao Arhimedova poluga za pomeranje skale bitnosti ljudskih prava daleko od države čiji on centar moći predstavlja. Kada u zemlji u kojoj BIA, VBA i javnosti slabije poznata VOA (Vojnoobaveštajna Agencija) prisluškuju aktivno i na redovnoj osnovi nekoliko desetina ili stotina hiljada ljudi i prate sve kanale komunikacije koji postoje neko kaže kako je „bezbednosna procena negativna“ to zvuči kao kada bi spasilac na moru gledao dete kako se davi na 150 metara od obale, pijuckao koktel i kasnije rekao: „Dete je bilo previše daleko od obale, nije mu bilo spasa“. Kako je dete uspelo da neopaženo dođe na 150 metara od obale? Zbog čega niko ni tada nije reagovao i krenuo ka njemu – zapitao bi se svako normalan. Šta je bilo sa tom bezbednosnom procenom prethodnih meseci?
Kao reper za poređenje „truda“ ove države u borbi za prava nekoliko procenata njenog stanovništva uzmimo primer borbe protiv terorizma. Nisam siguran da se država bori protiv terorizma tako što sačeka da se dogodi teroristički napad, pa tek onda reaguje, juri počinioce i sanira posledice. Sve mi se nešto čini da se protiv terorizma bori profilaktičkim metodama: Obaveštajnim, kontraobaveštajnim, logističkim i kada je to potrebno – represivnim.
Terorizam je pored ratne pretnje najveća spoljna opasnost za jednu državu. Sa druge strane, sistemsko negiranje prava određenoj grupi pojedinaca na osnovu nekog njihovog svojstva (etničke, rasne, nacionalne, seksualne, verske ili druge pripadnosti) predstavlja najveću unutrašnju opasnost za normalan i demokratski poredak i vladavinu prava. Sećate se da su to radili neonacisti i fašisti Jevrejima i Romima, sećate se da su to radile Ustaše i Bugari Srbima, sećate se da su to radili američki doseljenici američkim Indijancima a zatim i afro-amerikancima odnosno crncima, sećate se da su to radili muškarci ženama, ranokapitalistički industrijalci deci, slobodni ljudi zatvorenicima i td. Sećate se i sigurno vam iz ove perspektive to izgleda kao divljaštvo.
Kada znate nekoliko meseci unapred da će u određenom trenutku biti održan skup koji se može oceniti kao „visoko rizičan“, ne zbog prirode skupa i njegovih posetilaca, već zbog onih koji mu se protive, a kada je pravo na taj skup garantovano Ustavom, Zakonom dozvoljeno, sa svim prikupljenim dozvolama i unapred upućenim obaveštenjima, onda zaista ne mogu da shvatim kako dozvolite sebi da imate navodno 2 dana pred skup „blago pozitivnu“ a 18 časova pred skup „negativnu BEZBEDNOSNU PROCENU“.
Sećate se priče o terorizmu? Profilaksa. Ako ste kroz određene kanale došli do saznanja da pojedinci ili grupe (a na čelu grupa se, opet, uvek nalaze pojedinci) planiraju da potencijalno izazovu incidente koji mogu dovesti do uništenja imovine većih razmera i napada na ljude, te u krajnjem ishodu čak i gubitka ljudskih života, onda je jedino logično da te pojedince pozovete na informativni razgovor i objasnite da ukoliko se to njihovom krivicom dogodi ima da klečeći ribaju čučavac u Zabeli za svaki dinar uništene imovine, svaku telesnu povredu i svaki izgubljeni život do kog dođe dok ih budete hranili upišanim hlebom za doručak, ručak i večeru. Tako se to radi, nego vi nemate muda. Osim toga što nemate muda, politički kalkulišete svaki potez koji napravite.
Nije „Prajd“ kao takav sam po sebi bitan. Nije bitna šetnja nekoliko hiljada ljudi od 2 sata po centru grada niti oni to rade da bi se nekome nametali i boli oči. Meni lično ni iz džepa ni u džep – niti sam ga organizovao niti se bori za moja prava. Prajd je bitan kao simbol koji predstavlja, a to je jednako poštovanje prava svih građana jedne države. Ljudskih prava. Vaših prava, prava vaše dece, prava tih zlokobnih pedera i lezbača koji hoće čak toliko da ih niko sutra ne maltretira zbog toga što vole nekoga, ne stide se toga i ne zatvaraju se u svojih 4 zida ili još gore u sebe same, zato da ih društvo i takvi kao vi ne bi osuđivali.
Mene su moja porodica i odgoj u istoj vaspitali tako da prihvatim sve ljude ma koliko različiti bili. One koje ne mogu da prihvatim da ne osuđujem. One koje osuđujem, da ne diram ili ne napadam javno nikada. Nisu me ni naučili da drugima želim loše, te ja vama bezmudnim gnjidama ne želim ništa loše. Naprotiv – želim vam sve lepo. Želim vam da imate puno dece i da jedno od te dece, divna devojčica ili dečak bude gej. Da to bude najlepše, najdivnije, najpametnije, umiljato, obrazovano, predivno stvorenje koje ćete voleti svim svojim srcem. Onda bih voleo da vam sutra ne zadrhti glas i ruka kada svojim rečima precrtavate prava čitave jedne grupe ljudi i govorite „nije dobra bezbednosna procena, hajde da prava odložimo za sledeću godinu, možda tada bude bolje“. Posle toga da se vratite kući pa da svom detetu objasnite zbog čega ono nije jednako meni ili vama. Jer mi smo heteroseksualci a ono je „bolesno“ i „drugačije“.
Sram vas bilo.