Hitna pomoć – ne baš tako hitna, a nije baš ni pomoć - deo drugi

Oni koji su zaduženi da odrede kome je hitna medicinska pomoć potrebna te da upute terensku službu na mesto su zaposleni u telefonskom centru ove službe. Kao medicinskim profesionalcima pred njih je postavljen izuzetno težak zadatak da pored davanja opštih informacija u vezi sa zdravstvenim problemima sa kojima im se ljudi obraćaju, uspeju da odrede u trenutku kome je i kada potrebna hitna medicinska nega te da upute terensku službu na tu lokaciju. Naravno, to se radi na osnovu stečenog znanja ali i dosta na osnovu iskustva.

Ko radi taj i greši, ali greške u tom poslu mogu imati dalekosežne posledice po one kojima je pomoć potrebna. Izuzetna neprijatnost koja se može izbeći, nastanak teških fizičkih posledica pa čak i smrt mogu nastupiti kao rezultat neblagovremene i neadekvatne nege i zbrinjavanja pacijenata, a odluku o tome, kao što smo rekli, donose zaposleni u centrali Hitne pomoći. Šta se sve dešava u Beogradu? Evo pročitajte.

Ta 2008. je u zdravstvenom smislu bila prilično teška za mene. Prvi put sam tada osetio uticaj napada anksioznosti koji su pored uobičajenog paničnog straha nosili i izuzetno visoke skokove pritiska (do 190/110). Kod dvadesetjednogodišnjeg čoveka pritisak od 190/110 nije nešto što se smatra uobičajenim, naročito u situaciji kada od istog ne mogu da dišem, hodam pa čak ni da se obučem i obujem. Kako živim na pedeset metara od doma zdravlja izašao sam u onome što sam uspeo da nabacim na sebe te julske večeri 2008. godine – pocepanoj majici i starim papučama i tako odšetam do Hitne. Tj. ne da odšetam, već me je moja tadašnja devojka koja je od mene bila lakša gotovo 30 kilograma praktično nosila do tamo. Otključali su mi staklena vrata centrale hitne pomoći u Domu zdravlja u bloku 44 i jedan od momaka je prišao, dok su dve žene i jedan muškarac sedeli za stolom u prostoriji niz hodnik, sekli paradajz i pravili sendviče.

Objasnio sam im o čemu se radi, pridržavajući se jednom rukom za devojku a drugom za ulazna vrata, na šta mi je gospodin ljubazno objasnio „da su oni terenska služba i ne mogu da mi pomognu“ već moram da idem na Bežanijsku Kosu. Pokušao sam da mu objasnim kako mi je muka, kako ću povratiti i onesvestiti se, na šta je on nastavio da me upućuje u bolnicu do koje mi taksijem za koji nisam imao pare kod sebe treba barem 10-15 minuta. Kada sam ga upitao: „Pa je l’ treba da odem 200 metara dalje i onesvestim se na ulici pa da neko zove telefonom da biste došli po mene“ , zamolio me je da napustim prostoriju i praktično me izbacio napolje. Lekarka na BK koja mi je izmerila pritisak je prebledela gore nego ja, nakljukala me lekovima i držala me dva sata na posmatranju. Ali ona je svoj sendvič sa paradajzom verovatno pojela neposredno pre nego što sam došao.

Onda sam pomislio da sam ja možda sekapersa i da sam im se našao u pogrešnom trenutku, pa sam malo razmislio i pitao ljude oko sebe da li su imali slična iskustva. Sećam se onog čoveka kojeg sam u istu tu hitnu pomoć vodio otrovanog od alkohola prvog aprila prošle godine a oni me iskulirali i nisu hteli ni infuziju da mu daju već su mi rekli „da ga ostavim na nekoj klupi ili na ulici da se otrezni“. Sećam se i mojih komšija kojima su i otac i majka teški srčani bolesnici koji su 45 minuta čekali pomoć jedan dan kada im je pozlilo ocu, a žive na 50 metara od mene, što znači na 100 metara od tog Doma zdravlja gde je terenska služba. „Iskočilo joj je rame i ne može da se pomera od bolova? Dovedite je na fizijatriju“, rekli su treneru jedne moje drugarice kojoj se ovo dogodilo. Drugarica koja se rastajala sa životom koliko joj je bilo loše bilo morala je da se lično pojavi u Domu zdravlja, iako nije mogla da stoji na nogama, jede, pije niti diše kako treba. U prethodnom tekstu sam spomenuo momka koji se onesvestio od alkohola, a danas sam čuo i za poznanika jedne moje drugarice koji se okliznuo po ledu, pao i doživeo otvorenu frakturu noge, pa su iz Hitne procenili da se šali sa njima i spustili mu slušalicu dok je on pola sata ležao u bolovima na ulici i smrzavao se. I još dosta takvih primera.

Ja razumem da prioritet Hitne pomoći predstavljaju pre svega deca a zatim odrasli koji su životno ugroženi i kojima je teško narušeno zdravlje, ali nemojte molim vas da me ubeđuje bilo ko da treba da me maltene oteraju sa pritiskom 190, spuste slušalicu dečku koji leži na ulici sam sa prelomom noge ili srčanim bolesnicima dođu posle 45 minuta na intervenciju a stacionirani su 100 metara dalje.

Kao što sam rekao na početku teksta – ovo je jedan vrlo odgovoran posao. Osim toga, svi znamo da plate zdravstvenih radnika kod nas nisu ni izbliza onakve kakve bi trebalo da budu, hitna često radi sa manjkom vozila i ljudi i to je sistemski problem našeg zdravstvenog sistema koji se mora pod hitno rešiti. Ali u situacijama kada su prema svim moralnim, etičkim i profesionalnim standardima dužni da pomognu a pojedinci to odbijaju, oni kaljaju ugled cele profesije i bacaju ljagu na ime zaposlenih u ovoj službi. Zato vas pozivam da ne ćutite – svaki put kada se ogreše o vas ne libite se da javno to kažete, da pišete medijima ili kontaktirate njihove nadređene. Jer bahatosti u ponašanju onih od kojih sutra može zavisiti život bilo koga od nas se mora stati za vrat. Na nama je da to zajedno sa onim poštenim, vrednim i korektnim delom medicinskih radnika to i uradimo.