Kaliopi - kofer ljubavi za koncert u Beogradu

Pred prvi beogradski solo koncert nakon dve decenije, Kaliopi za Radio TRI i portal Nadlanu.com o životu, muzici, prošlosti i o tome zašto je bina toliko važna u njenom životu...

Rano ste počeli da pevate i ušli u svet muzike... Koliko mislite da je dobro ili loše za mlade devojke da se kod njih otkrije taj talenat i da budu „gurnuti“ priči vezanu za šoubiznis?

-Pa, nije nikad dobro kad je nešto „gurnuto“, ispostavi se uvek da to nije baš dobro, u svakom segmentu života. Ali ukoliko je neko rođen za to, vi ga i ne morate gurnuti, sam će otići. To se dogodilo i u mom slučaju, jer sam ja nekako bila predodređena za to. Kada sam prvi put stala na pozornicu, ja sam bila najsrećnija osoba na svetu. Dok su svi oko mene strepeli, ja sam uživala maksimalno u plodovima onoga što mi je napozornici bilo pruženo: veliki orkestar, hor, mikrofon, kamere... to je bilo sve u savršenom redu!

Koliko Vas je to promenilo u odnosu na drugu decu s kojom ste se družili?

-Uopšte me nije promenilo, iako su me bombardovali novinari! Mi smo tada bili u Kičevu, pobedila sam na tom festivalu, odmah se digla frka, „Kaliopi, u stilu velikih pevača nastupila je...“ i onda je svakog dana bilo po dvoje, troje novinara koji su dolazili kod nas kući da bi me intervjuisali. Onda bih ja rekla: „ja se izvinjavam, ali ja stvarno moram da pojedem svaj burek... (smeh) pa ćemo onda raditi intervju!“

Vama je najbitnija bila bina...

-Baš tako!

Ima jako puno primera ljudi koji su bili fantastični talenti, koji su gurnuti u taj šoubiznis i odlično su se snalazili u tom svetu, posle su odrasli u potpuno drugačije osobe nego što su možda njihovi roditelji hteli... Da li mislite da je to do njih samih ili ih okolina nije odvoljno „čuvala“?

-Okolina je jako bitna stvar. Imam jako puno prijatelja koji su krenuli sličnim putem, bez obzira da li se radi o pevačima, glumcima... i jako je bitna okolina ali i snaga karaktera, kućno vaspitanje, ali i vaspitanje ulice. Jer, svi mi donekle odrastemo kod kuće i onda nas ulica prihvati i tretira nas na neki svoj način.

Takođe je jako bitna misaona snaga sa kojom čovek kreće u život. „Šta ja želim da postanem? Želim da postanem to i to, a ne robijaš, pljačkaš, narkoman...“ Sve to mora nekako da se skloni. Ja, hvala Bogu, znam različite slučajeve, i većina njih se bazira na tome kakva je okolina bila.

Treba puno energije da se održite u tom svetu od tako „malih nogu“ do nekih zrelih godina... Vi jako dugo radite, kako Vam sad izgleda taj put? Šta biste drugačije uradili?

-Najbolje da ne razmišljam o tome šta bih drugačije učinila (smeh) jer bih onda napravila karambol kašu u svemu tome! Ovako je puno bolje kad se čovek ne osvrće unazad, već samo oseti da nije zaboravio dete u sebi. Ja se maksimalno trudim da ne dozvolim da iko, pa ni ja sama sebi uništim ono detinje, najnaivnije i najiskrenije u sebi, jer da toga nije bilo, ne bi bilo ni mene danas.

Možda se tu negde krije savet mladima koji ulaze u ovaj posao...? Naročito na ovim prostorima gde je nekako teško da se neke stvari izguraju onako kako su oni to zamislili...

-Da li je to teže ili nije, to je veliko pitanje u mojoj glavi. Zato što na Zapadu neke stvari ipak čovek može da kontroliše na isti način kao ovde, funkcionišu možda istim principom, ali ipak drugačijim tempom, jer tamo je to ozbiljna mašinerija...

I ozbiljnija konkurencija...

-Da! Milsim da mi još imamo tu sreću da smo netaknuti tom gorčinom brzine vremena. Ljudi se trkaju s vremenom, a to je nemoguća misija. Ja smatram da je najbolji recept sačuvati sebe i biti dosledan svojim principima i planovima, koliko god je moguće. I, odabir pravih ljudi. Uključiti svoju intuiciju, jer ničija intuicija i ničije mišljenje nikad ne može biti bolje od vašeg. Jako je teško deliti savete mladim ljudima, jer vreme u kojem oni žive je potpuno drugačije od onog u kojem sam ja odrasla.

Koja je glavna razlika o odnosu na vaše vreme?

-Bili smo bili zaštićeniji, živeli smo u vreme kada je sistem vrednosti bio puno drugačiji nego danas.

Danas se borimo da zadržimo taj sistem vrednosti, živimo u haotičnom vremenu u kom deca kažu: „Ha, pa ako može ovaj da uspe, mogu i ja!“ Pomereni su kritrijumi, i jako je bitno sačuvati zdrav razum i biti realan, koliko god je moguće.

Koliko pratite pevačka takmičenja, X Faktor i sl...?

-Kako da ne! Pogotovu me baš raduje to što se jako puno pevaju moje pesme, što je za mene neverovatan kompliment i velika radost. Ja se jako radujem tim mladim talentima. Evo na primer, u BiH, Melika Morankić, koja ima samo 13 godina, i koja peva... za poludeti! Mislim da je mala stvarno dotaknuta Božjom rukom, i za nju će se tek čuti. Sad kad sam bila na turneji, ona je sa roditeljima došla na koncert u Tuzli, i pozvala sam je da dođe na binu. Bend nije znao, rekla sam im da sviraju Melem do sredine pesme, pa ako publika bude tražila, svirajte do kraja. Ne da su tražili još, nego su bile ovacije, jako lepo je bilo...

Verujem da će Vam ona zbog toga biti zahvalna do kraja života!

-Mislim da ću ja njoj biti zahvalna do kraja života, zato što mi je osvežila veru u ono što radim, da je istinsko i pravo, da dotiče mlade ljude. Jer, ima 13 godina, a ja sam preko 3 decenije tu, a opet imam tu mladu publiku, mlade ljude koji me prate.

Sledeće godine će biti 30 godina od početka te „Kaliopi“ priče, kao benda...

-Da, ’84.godina... Bože, kako vreme leti... (smeh)

Do dana današnjeg, kada se pomene Kaliopi, svi reaguju sa: „A ha, Bato!“ Koliko Vas je ta pesma obeležila, dobro ili loše?

-Apsolutno samo dobro...Imati sa 19 godina megahit, evergrin, to je stvarno neverovatna stvar. Mogu samo i dan danas da palim kandilo, sveće u crkvi Romeu, i kažem „Hvala tebi, Romeo, hvala tebi, Bože...“

Nastale su nakon te još mnoge pesme, i oseti se na koncertima mož tih pesama, ali naravno, Bato je žig, obeležila je moj život i moj muzički svet.

Ali, koliko god dobrih pesama ste otpevali nakon nje, opet Vas ljudi pamte po njoj... nije li Vam u tom smislu ta pesma „odmogla“?

-Ljudi se vezuju za tu stvar, ali oni koji znaju bolje celi opus koji sam stvarala u međuvremenu, znaju koliko je toga bilo i na makedonskom i na srpsko-hrvatskom (kako smo to zvali u Jugoslaviji). Ja nikad ne upoređujem pesme jednu s drugom. One su sve sestre. Jedna ih je majka rodila, tako da ih ne mogu deliti.

Tu pesmu nije lako otpevati, tu ste Vi postavili ozbiljne standarde. Da li ste čuli neka njena izvođenja koja su Vas baš oduševila?

-Da, baš na tim takmičenjima talenata. Ima tako puno talentovanih, nažalost, imena teško pamtim, ali upamtim emociju, pevanje. Koristim svaku priliku da se svim tim ljudima nekako javim, mejlom, ili na bilo koji drugi način, i iskažem im to svoje oduševljenje.

Neki školu smatraju najbitnijom u tom poslu, a neki drugi da su harizma i sam talenat bitniji. Koliko Vi mislite da je školovanje glasa bitno ili možda bitnije od prirodne harizme i prirodnog poriva da se neko time bavi?

-Mislim da od samog starta treba naučiti da je ceo život škola. Od rađanja do večnog počinka mi učimo. Ja dan danas učim. Čovek se rodi predodređen za ovaj posao, i mora, osim svog talenta mora da uloži jako puno rada. Ovo nije lak posao. Ovo je krvav posao i može se odraditi sa lakoćom samo ako ga istinski voliš i ako nikad ne pomisliš „Jao, kako mi je bilo teško“. Ja mogu biti mrtva umorna, mogu da padam u nesvest i da ne mogu da dišem od premora, ali samo kad pomislim šta me sledeće čeka, podigne me sa zemlje, ja već letim. Naravno, postoje trenuci kad čovek mora da digne ručnu i da neke stvari prepusti nekim drugim ljudima, ali rad je jako bitna stvar.

Jedno vreme kao da Vas nije bilo mnogo u javnosti, bar ne u Srbiji. Šta se dešavalo?

-Ja sam sa Romeom ’89.godine otišla u Švajcarsku, bila sam tamo skoro deset godina, tamo nam se rodio sin... ’99. Sam se vratila u Makedoniju, sa povratničkim solo albumom, opet sa Romeom Grilom, gde se prvi put pojavljujem i kao autor i kao pevač.

Kod nas ste se, čini mi se, na pravi način vratili sa pesmom „Crno i belo“?

-Da, ali bilo je tu u međuvremenu koncertata, promocija, ali ta pesma je oduvala sve. Eto, i to je pokazatelj da „Bato“ nije kočnica, već naprotiv, razlog više da čovek stremi ka tome da što više energije pruži kroz ostale pesme. To je bila prva saradnja sa Romeom Grilom posle 12 godina, i ta pauza je bila vreme posvećeno Makedoniji, bilo je puno albuma, koncerata.. i pre 4,5 godina je krenuo malo rad izvan Makedonije i vraćanje publici kojoj sam ostala dužna.

I sada sledi prvi solistički koncert u Srbiji posle koliko godina?

-Pa, dobrih 20 godina... Imali smo koncert u Pozorištu na Terazijama kad je bila promocija albuma „Želim ti reći“, pa sam sa Edinom Karamazovim imala tamo jedan koncert, jako puno nastupa na grupnim koncertima, ali ovo je prvi koncert ovog tipa nakon mnogo godina.

Je l imate malu tremu zbog toga?

-Nemam tremu, samo sam nestrpljiva. Jedva čekam da krenemo s pričom, znači: kad ćete me pustiti, ljudi, na tu binu!

Sve te pripreme su toliko naporne da je izlazak na binu, za koji ljudi misle da je težak, u stvari najlakši...

-To je trenutak koji, kad krene, kao da su mi stavili krila na leđa. Sve ono što se pre toga dešava, to je ono što treba, i to se mora odraditi srcem, ali ovo je poslastica i za mene, ne samo za publiku.

Šta će se dešavati u Centru „Sava“ 10.novembra, šta spremate?

-Svašta! (smeh) Dovodim sa sobom strašan bend. To su strašni muzičari, Makedonci koji su kao indovidualci fenomenalni muzičari, imam tri prateća vokala koji grade paralelno svoje solističke karijere... Imam stvarno divne muzičare, divnu ekipu, divne goste, i stvari koje neću sad da otkrivam...

Ali biće to jedan slatko upakovani kofer ljubavi koji ćemo otvoriti na bini Sava Centra, i samo neka se svetla upale i neka krene priča. Ja znam da će ljudi koji će doći uživati u tom dvočasovnom muzičkom prepričavanju priča iz prošlosti, sadašnjosti...