Corruptuum mobile

- Dobar dan. Kažite, šta vas muči?

- Bole me leđa, doktore. I probada me nešto u krstima.

- Jeste li dizali nešto teško u skorije vreme? Da li ste možda doživeli neku sportsku povredu?

- Nisam. Mora da je ovo išijas, zbog posla. Po deset sati dnevno stojim na otvorenom, po kiši, snegu, vetru, pa čak i suncu. Ja sam, znate...

- Ne lupetajte, čoveče, molim vas! Ko je ovde doktor? Vi ili ja? I ako znate šta vam je i zbog čega vam je, zašto ste uopšte došli kod mene, pa još tako – jednom rukom za kvaku, sa drugom u džepu. Praznih ruku. Ne znate za osnovni red! Izađite napolje!

Mile je postiđeno izašao i tiho zatvorio vrata za sobom. Strah od autoriteta potpuno ga je paralisao.

Iduće večeri, saobraćajac je zaustavio crnog Opela koji se prvo nepropisno prestrojio, a zatim i skrenuo na crveno, na jednoj od prometnijih raskrsnica. Vozač je spustio staklo, a saobraćajac se trgao:

- Doktore, pa to ste vi!

- Ja sam. A vi ste... ?

- Mile, Petrović Mile! Bio sam pre neki dan kod vas. Izbacili ste me jer sam došao praznih ruku. Eto šta vam je život – jednog dana me izbacujete iz ordinacije, a već drugog mi dajete 10.000, ili da vam pišem kaznu. Samo, za ovo verovatno ide i dozvola, baš je nezgodna situacija...

- Molim vas, kolega, pa ljudi smo, dogovorićemo se! Zašto odmah niste rekli da smo kolege u službi naroda?

- Pokušao sam da vam kažem čime se bavim, ali niste mi dozvolili da zavr...

Doktor je izašao iz automobila, odgurnuo zbunjenog saobraćajca, prošao pored njega i otvorio gepek. Pred Miletovim očima ukazao se pravi mali priručni magacin stranih viskija, čokolada i raznih pakovanja, od 200 do 500 grama kafe.

- Koliko ste rekli? 10.000? Evo, računam da će ovo biti dovoljno. Ima i malo više, ali u redu je!

Doktor je dohvatio dve flaše viskija i tri čokolade od po sto grama i počeo da ih pakuje. Mile je pokušao da se suprotstavi, ali autoritet je ipak autoritet. Nije se još ni osvestio, a već je otvorenih usta stajao na raskrsnici sa teget kesom u kojoj su bile dve flaše i tri table čokolade. Crni Opel se nezadrživo udaljavao.

Sutra ujutro se Mile Petrović ponovo obreo u čekaonici doma zdravlja. Sedeo je i strpljivo čekao, a pored nogu mu je bila teget kesa iz fri-šopa. Starčić koji mu je do pre samo deset minuta disao u lice sa nepodnošljivim primesama belog luka u dahu, izašao je. Ne čekajući da ga prozovu, Mile je širom otvorio vrata i kročio u ordinaciju. Spustio je na sto prosedog doktora kesu iz koje je zazvečalo, i razdragano ga pozdravio:

- Dobro jutro, kolega! Evo, ovo je za vas. Nije ništa veliko, sitnica neka... ali red je...

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.