Mala rana na prstu i velike životne filozofije

Da nisam proveo pola detinjstva po domovima zdravlja, danas bih mogao odgovorno da tvrdim da nešto nije bilo u redu sa mojim centrom za koordinaciju, jer sam imao neopisiv talenat da se dočekam facom na beton. Zamislite svu gracioznost, ravnotežu i skladnost pokreta jednog Mihaila Barižnjikova, a onda zamislite njegov potpuni negativ i dobijate otprilike mene do neke sedme godine. Doduše, čini mi se da se nisam po tome puno razlikovao od druge dece. Dete trči - dete pada - dete ustaje - dete nastavlja da trči. Dete se penje - dete se oklizne - dete pada - dete cmizdri - dete briše suze - dete ponovo pokušava da se popne ili jednostavno odlazi na drugu stranu.Valjda je tako izgledalo svačije detinjstvo, valjda tako obično biva ikasnije u životu.

Šake, prsti, laktovi, kolena, glava - sve je to bilo izudarano, izgrebano i u krastama i modricama kada sam bio dete. Zapravo, uzevši u obzir šta smo moje društvo i ja sve radili kao deca, kuda smo sve trčali i skakali, u neku ruku je veliko čudo što smo poživeli da sa svim normalno funkcionišućim delovima tela izađemo iz puberteta. Međutim, kada sam bio dete, rane na kolenima i laktovima su dolazile i prolazile neprimetno. Sećam se da sam jedan dan udario "Ponikom" direktno u drvo kada sam sa roditeljima krenuo na Adu. Jebiga, nismo imali para za BMX, al' je barem Ponika bila plava, što je donekle ali nikada potpuno ublažilo moju averziju prema njoj. Elem, zakucah se ja biciklom u drvo, padoh i odrah bukvalno cela oba kolena i oba lakta. Curi krv niz noge i ruke i belu majicu na bretele, a ja plačem kao kiša. Ne zato što me bole laktovi i kolena, jer na to sam već bio oguglao; nego zato što, pod jedan - neću moći na Adu da se kupam, a pod dva - moram u Dom Zdravlja da mi ispiraju rane alkoholom, a to već ozbiljno peče. Bilo kako bilo, to se sve nekako završilo i prema mom sećanju, već sutradan sam bio kao nov.

Hej - zakucao se u drvo, pao, odrao se ceo, sutradan bio oke a za nekoliko dana kao nov! A ova bedna mala rana na prstu leve ruke nikako da nestane. Još se usudi i da zaboli kada je slučajno zakačim. I sve mi se čini da je i u životu tako. Prirodno, kada si dete, niti imaš o čemu nešto puno da razmišljaš, niti te većina stvari preterano pogađa. Meni je najgore palo kada su mi jednom rekli da sam buljav. Sećam se da sam se dobrih 7 dana zagledao u ogledalu kao Zorannah pre nego što uradi bilo šta u životu, ali to je otprilike bilo to. Šta god da ti se ružno desi procedura je bila ista: rasplačeš se, malo se duriš - nekoliko minuta ili sati, eventualno dan-dva ako je nešto ozbiljno u pitanju i ideš dalje.

Danas ništa nije tako. Danas kada bih Ponikom udario u drvo i pao, verovatno bih polomio vrat. Danas ružne stvari ne odlaze tako lako - uz malo durenja i osmeh nakon toga, već su predmet bezbrojnih razmišljanja i stezanja želuca. Danas loša sećanja, čak i ona mala, vrlo dugo ostaju tu gde su. Često ružne stvari koje ja izgovaram ili uradim drugima, a takvih je nažalost previše, kasnije više bole i teže padaju od onih koje drugi urade ili kažu meni. Doduše, preduslov za ovako nešto je savest, ali ja verujem da je zapravo svaki čovek ima.

Zato, budite pažljiviji u ophođenju prema ljudima. Pazite šta govorite, pazite da ne vređate ljude i obratite pažnju na koji način se generalno ponašate prema njima. Izbeći sukob nije znak slabosti niti kukavičluka, već inteligencije, zrelosti i kulture.

Znate one ljude koji govore da im nije stalo do tuđeg mišljenja? Lažu. Sve se to negde gomila, kod svakoga. Potrudite se da u svom okruženju ne držite ljude koji vam izvlače pozitivnu energiju i trudite se na svaki način da izbegnete situacije koje mogu dovesti do svađa, rasprava, vređanja ili daleko bilo, nasilja. Jer vi koji ćete ovo pročitati skoro sigurno nemate više 7-8 godina kao što sam ja imao kada je taj bicikl koji sam mrzeo završio zakucan u drvo, niti imate 5 godina kao kada mi je moj drugar Uroš rekao da sam buljav kao neki žabac. Ništa više ne prolazi tako lako.

Kada odrastete, reči postaju mnogo ozbiljnija stvar, uvrede ostavljaju daleko gore posledice, a mala rana na prstu zarasta teže nego cela kolena i laktovi. Imate dug prema tom detetu koje ste nekada bili da budete čovek koje je ono želelo da bude kada poraste. Da li ste?