Natalija Toriašvili: „Krcko Oraščić“ je spektakl o pobedi dobra, lepote i ljubavi

Beogradska publika je imala priliku da vidi različite verzije baleta „Krcko Oraščić“, ali 22 decembra u Beogradu se prvi put održava njegova premijera u izvođenju solista Marijinskog i Mihajlovskog teatra iz Sankt-Peterburga, svetske metropole baleta.

Tim povodom smo razgovarali o ruskom baletu, grandioznom spektaklu i sjajnim solistima sa direktorom Art-Centra Djagiljev (predstavnicom organizatora iz Rusije) Natalijom Toriašvili, nekadašnjom primabalerinom vodećih svetskih teatara, a sadašnjom direktorkom centra Ðagiljev.

- Biti zvezda i raditi sa zvezdama, verovatno je veliko opterećenje.... Reci, kako se ti oslobađaš stresa?

- Volim da odmaram u inostranstvu – U Francuskoj, Italiji ili Španiji. I volim da ležim, da se ne krećem puno. Ponekad je moguće kombinovati posao za zadovoljstvom, na primer, na poslovnim pregovorima. Evo sada sam otkrila i Srbiju, nedelja provedena u Beogradu gde smo režirali predstavu i uvežbavali dečije uloge ostavila mi je najprijatnije utiske... Uspela sam da zavolim Vašu Skadarliju i ... pite sa sirom... Veoma podsećaju na gruzijski «hačapuri» !

- Primabalerina i producent je veoma retka kombinacija, kako uspevate da kombinujete visoku umetnost sa umećem biznisa i da li to jedno drugo ometa?

- Mislim da ne, to su prosto različite strane ličnosti.... Kao na primer, desna i leva hemisfera. Neko ima jasno izraženu sklonost ka stvaralaštvu, drugi imaju više razvijen racio i poslovni princip. Ja imam dar za obe sfere. Visoka umetnost je veoma ranjiva i potrebna joj je zaštita i podrška. Budući da sam balerina i da znam sve specifičnosti pozorišnog života, efektivnije rešavam organizatorska pitanja. Znam šta je umetniku potrebno, šta treba uraditi da bi mu bilo komforno, da ne misli o svakodnevnim stvarima, nego da u potpunosti ispolji svoju genijalnost.

- Kakav odnos ima Art-Centar Đagiljev prema poznatom producentu 20 veka S. Djagiljevu i koja mu je delatnost osim organizovanja gostovanja?

- Istorijska činjenica je da je veliki ruski balet ponikao baš na sceni Marijinskog teatra, a svetske razmere je dostigao zahvaljujući mudrosti genijalnog menadžera Sergeja Đagiljeva. Upravo je ta trupa «Ruski balet» predstavila svetu Balet sa velikim slovom. Zahvaljujući njemu «balet» je postao sinonim za «ruski». Pored organizovanja gostovanja, Art-Centar se bavi i zvezdama baleta. Mi tražimo talente i pripremamo ih za takmičenja. Mnogi naši učenici su sada zvezde na samo ruskog, već i svetskog baleta, kao na primer Igor Kolb..

- U čemu je draž baleta «Krcko Oraščić» kojeg Vi predstavljate beogradskoj publici?

- U Beogradu do sada nikad nije gostovao balet „Krcko Oraščić“ u izvođenju solista imperatorskih teatara: Marijinskogi Mihajlovskog iz Sankt Peterburga. Postavili smo sebi zadatak da Vašem auditorijumu pokažemo autentičan balet „Krcko Oraščić“, taj najgrandiozniji spektakl, čija premijera je u Marijinskom teatru održana u prisusutvu imperatorskih porodica u punom sastavu, što pokazuje kako je veliki značaj baletu kao umetnosti, pridavao sam imperator. Upravo je u Piteru «rođen» taj veliki balet, upravo je iz Marijinskog teatra balet P. Iliča Čajkovskog započeo svoju pobedonosnu svitu po svetu. Izvođenje peterburških trupa Marijinskog i Mihajlovskog teatra smatra se «zlatnim standardom» u svetu baleta. Verovatno ste čuli o večitom rivalstvu piterske i moskovske škole baleta: uz podjednako sjajnu tehniku igrača, piterska škola je sklonija akademizmu i pridaje veliki značaj emocionalnoj strani uloge. Mislim da Beograđani, koji u Evropi imaju reputaciju istančanih poznavalaca baleta, mogu istinski da procene taj grandiozni baletski spektakl.

-Kako si postala balerina? Da li je to bila tvoja želja iz detinjstva, što ređe biva, ili želja roditelja, što biva češće?

- To je bila želja mojih roditelja, tačnije – želja moje mame. Oni su se jako posvađali povodom toga! Tata nije želeo da mu ćerka bude balerina. Već prve godine moje baletske škole, kada sam u okviru koncerta na velikoj pozorišnoj sceni igrala zajedno sa drugom decom, doživljavao je to nekako teško, tako da mu je bivalo i loše! Morao je da koristi kapi za smirenje, pričali su mi rođaci. Naravno, moji roditelji su me svejedno podržavali, pomažući na svaki način.

- Koje su ti najjače uspomene iz detinjstva?

- U detinjstvu je sve veoma jarko i svetlo! Rodila sam se u sunčanoj Gruziji, od detinjstva sam bila okružena ljubavlju od strane roditelja i rodbine... Ali, eto, od vremena školovanja i u baletskoj školi – sve je bilo već komplikovano. Naročito nas je sve dotakla i uticala na nas politička situacija u to vreme u Gruziji i glad i hladnoća. Naročito je bilo teško poslednjih godina obučavanja u školi. Naša grupa je prinudno zajedno živela blizu škole, jer se saobraćaj u gradu nije odvijao. Nije bilo benzina... Mnogo toga je trebalo preživeti...

- Mislim da su se tada i formirale tvoje tako očigledne liderske osobine borca?

- Oduvek sam osećala da treba da budem prva. Od samog početka sam to znala! Već u vrtiću a zatim u školi – osećala sam da treba da budem bolja. Naročito u onome što mi se dopada. Mislim da je stremljenje ka cilju potrebno u našoj profesiji, inače se ništa ne bi postiglo. Ne smeš da propustiš ni jednu priliku za svoj razvoj, za svoju budućnost!

- A kako si postala solistkinja?

- Doputovala sam u Petrograd da osvojim svetsku prestonicu baleta... Ovde sam upoznala svog muža. Odmah smo se uzeli, čim smo se upoznali. Bilo mi je 18 godina. On mi je veoma pomogao. Jura – solista, radio je u Marijinskom teatru i u drugim vodećim peterburškim teatrima. Počeli smo mnogo da se bavimo mojom tehnikom. Na primer duetom – koji ja gotovo uopšte nisam poznavala. U Tbilisiju nije bilo dovoljno pedagoga. Vežbali smo do 12 sati noću, nekada i do jedan. Dolazili su vatrogasci da nas isteruju, jer je zgrada teatra bila praktično zatvorena.... Osvajali smo pozicije u teatru, počeli smo da dobijamo interesantne uloge... Ali u Americi su nam ponudili interesantan ugovor, a uprava pozorišta nije želela da nas pusti. Osećali smo da moramo otići. Bilo je potrebno da nastavimo sopstveni profesionalni razvoj. Radili smo u Sijetlu, zatim oko godinu dana u Izraelu. Vratili smo se u Sankt Peterburg i tu su mi predložili da otputujemo na konkurs u Italiju. Prihvatili smo i pobedili na konkursu... I opet nove zemlje, gradovi, gostovanja... Španija, Francuska...Proputovali smo pola sveta....

- I poslednje pitanje: tvoje načelo...

- Ljubav prema životu, ljubav prema baletu, ljubav prema deci... Ja imam dvoje dece, rađanje drugog deteta koštalo me je izbora između primabelerine i novog života... Volim što sam napravila pravi izbor... Ja sam najpre majka... Detinjstvo – to je čarolija bajke... Ali bajke su potrebne ne samo deci, već i odraslima.... Čovek je tako sazdan u svom stremljenju ka Izvanrednom, ka Idealu. Upravo je o tome naš predivni balet „Krcko Orašči“ - o pobedi Dobra, Lepote i Ljubavi.. A nama umetnicima je zadovoljstvo da Vam podarimo tu novogodišnju i božićnu priču! Sve vas od srca pozivamo na spektakl!

Prilagodila: J.R.N.