Majda Šimunec: "Za popularnošću žude neke nedovršene ličnosti" (1988)
Prelistavamo neke stare novine. Evo jednog intervjua iz 1988. godine.
Otkad postoji televizija, jedan od oprobanih "recepata za uspeh" neke emisije, bio je i ostao: da ima dva voditelja, od kojih jedan poseduje šarm, a drugi iskustvo, tj. da to tako deluje na prvi pogled. A onda, kad dođe i do drugog pogleda, da gledaoci mogu da zaključe da i onaj koji je Iskustvo u sebi ima ogromne količine šarma, a da i Šarm poseduje značajno iskustvo u tom poslu.
Ova varijanta je potpuno kompletna u slučaju novinarsko-voditeljsko-bračnog para Šimunec i sa takvim parom se može upustiti u televizijsko eksperimentisanje, koje će sigurno dovesti do uspeha.
Odlučili smo se da razgovaramo sa Majdom, lepšom polovinom ovog para, da bismo saznali kako je i zašto tako brzo postala "tv lice koje se pamti“.
Ona je krhka, nežna, lepa - to je ono što se vidi. Puna je poleta i optimizma i tvrdoglavo je uporna, savršeno zna šta hoće i kako to može da se postigne - ono je što se shvati posle razgovora sa njom.
Uspeva da spoji i ono što je teško spojivo: visoki profesionalizam u svom poslu, sa dužnostima i obavezama savršene supruge i majke. Uz to kaže da se nimalo ne razlikuje od bilo koje druge današnje mlade, zaposlene žene, jer sve one imaju slične obaveze:
O svom poslu
- Ja sam "čovek iz radija". Dve godine sam radila na Drugom programu Radio Begrada, a godinu i po dana sam na Prvom programu, radim emisiju "Program u boji". Mislim da je to divan posao i kad bih mogla da biram, u okviru mog posla, zaista ne bih mogla bolje da izaberem. Zvanje mi je novinar-voditelj. Ovo što sada radimo na televiziji, svakako je jedno novo iskustvo, a svako novo iskustvo je korak napred. Ali, moja prava i prva poslovna ljubav je radio i emisije koje tamo radim, ili sam radila.
Kako je došlo do emisije "Da pitamo zajedno"
- Sve mi se čini da sam na mali ekran stigla "na mala vrata". Prošle godine sam, jedne subote, zamenjivala kolegu u našoj emisiji. Subotnje veče je prilično izgubljeno za radio, jer se u tom terminu prikazivala najpopularnija tv emisija "Bolji život". Ja sam u studio donela televizor, pozvala reditelja ove serije i neke glumce, sa drugim glumcima smo razgovarali telefonom, pa smo tako "gledali" ovu epizodu "Boljeg života", a dok traju muzički pasaži, razgovarala sam sa prisutnim gostima.
Preko radio talasa čuo se ton, dijalozi, ono što je bilo potrebno, komentarisali smo, i na ovaj način su slušaoci, koji su te večeri bili na putovanju, u kolima ili na radnom mestu, iako udaljeni od televizora, mogli da "vide" svoju omiljenu seriju.
Na svečanosti Radio Beograda, koja se održava svake godine i zove se "Dan radija", dobila sam prvu nagradu za voditeljstvo za ovu emisiju. Baš na toj svečanosti, pojavila se ideja da moj muž i ja budemo novinari-voditelji jedne televizijske, čisto komercijalne emisije.
Otpori službene i privatne prirode
- Na televiziji se, u to vreme, razmišljalo o jednoj komercijalnoj emisiji, u okviru EPP programa, koja bi reklamirala razne proizvode, sama sebe izdržavala, a uz to, imala neki novi oblik, uverljiviji i drukčiji od standardnog i uobičajenog nizanja reklama. Pošto je moj muž daleko poznatiji novinar i sa mnogo većim iskustvom, spontano se javila ideja da bismo nas dvoje, kao par, bili uverljivi i pogodni za voditelje ove emisije.
Bilo je otpora na televiziji, jer se smatralo da reklame treba da budu samo reklame, ali su vodeći ljudi iz ove kuće, koji su, po profesiji i ubeđenju, bili i ostali novinari, prihvatili ovakav rizik. Zatim, ni moj muž nije bio oduševljen idejom, jer je smatrao da ne treba da se pojavljujemo zajedno, već treba to sama da radim, pošto već dovoljno znam svoj posao.
Bilo je onih najprivatnijih problema, jer imamo malo dete, koje doduše već ide u "školicu“, a kako se emisija planirala za subotu, nismo znali šta ćemo sa detetom tog dana. Srećom, moja majka se odmah ponudila da subotu provodi sa našim sinom Matijom i tako se polako, sve rešilo.
Ali, televizija nije radio
- Do sada je prikazano preko dvadeset emisija, mislim da mi je najteža, ali i najveselija bila ona koju smo snimali napolju, ispred "Politikine zgrade". To nije bilo "vatreno" krštenje, već, kako moj muž kaže "vetrovito" krštenje", jer je duvao jak vetar i stvarao dosta teškoća tehničke prirode. Ali, sve je dobro prošlo.
Prve dve emisije su snimljenje u studiju, pa sam tako izbegla početničku tremu, od treće emisije sve se snimaju "uživo" i čini mi se da mi je to lakše. Tako sam već navikla, u svom poslu, na radiju. Naravno, morala sam da se priviknem na kameru, jer je to nešto sasvim drukčije od mikrofona i studija u radiju.
Ali, sa druge strane, nešto je i lakše, jer na televiziji postoji slika, ako dođe do lapsusa, do bilo kakve greške, slika to pokriva, nema one strašne praznine kakva se javlja, u sličnom slučaju, u radio emisiji.
Kako se priprema emisija
- Duško Radulović, koji je takođe "čovek iz radija" i moj muž Zvonimir su scenaristi emisije. Oni pišu scenario, ali ne u onom smislu da bi pisali šta ćemo mi da govorimo, već je to neka vrsta rasporeda i satnice, o redosledu. Osim razgovora sa poznatim ličnostima, bukvalno svaki minut ove emisije je prodat.
Okvirni scenario dobijamo u petak, u petak uveče se dogovaramo, razgovaramo, a emisija je u subotu. Ima dosta posla, ali nam to nije teško, sada smo sve priviknutiji, pa je i emisija sve bolja, o čemu svedoči sve veća gledanost. Po jednoj anketi, 75 odsto anketiranih, nasumce izabranih gledalaca, redovno prate ovu emisiju, što je veoma visok procenat gledanosti.