Duca, Aca, Mica, Joca, Mlađa, Boca i cenzura

Cenzura je u domaćim medijima postala nešto poput psovanja u Skupštini, pljuvanja i bacanja pikavaca po ulici ili postojanja Mlađana Dinkića u političkom životu - abominacija toliko srasla sa ambijentom u kom se nalazi, da je više niko ne primećuje kao nenormalnu. Filozofsko je pitanje da li igde postoji nešto što se zove "slobodni mediji", jer bi to podrazumevalo potpunu ideološku i finansijsku nezavisnost istih od nosilaca političke vlasti i vlasnika krupnog kapitala, a to je u današnje vreme gotovo nemoguće postići. Takođe, problem postoji oko samog tumačenja pojma "slobodnih medija", što će vam biti očigledno ako pogledate kakve prljavštine i gluposti većina istih u Srbiji forsira.

Ne mogu da se zakunem šta sloboda medija jeste, ali imam prilično dobru predstavu o tome šta nije - a svakako nije sloboda da se pišu svakakve odvratnosti, gluposti i gadosti bez vođenja računa o bilo kojim etičkim, moralnim, pravnim, finansijskim ili drugim sankcijama kojih bi trebalo, ali ih se nažalost mediji u Srbiji ne boje. Sa druge strane, imam prilično dobru ideju o tome šta je cenzura medija. To bi bilo svako neopravdano interevenisanje u sadržaj koji mediji predstavljaju, u svrsi prikrivanja činjenica od javnog značaja ili prikrivanja činjenica u vezi sa određenim licima (pravnim i fizičkim) i/ili događajima, za koje javnost ima pravo i/ili opravdani interes da zna, ma koliko one u ogromnom broju slučajeva bile potpuno jebeno nebitne - tipa šta je Cecina ćerka napisala na Fejsbuku ili gde je Stanija ručala.

Uzevši ovo u obzir, nije mi jasno kako su se u samo nekoliko dana dogodila četiri primera apsolutne cenzure medija, na koje su svi kod nas, kao i na većinu stvari, zaboravili ili se prave da se nisu dogodili.

Šest imena - Dušan Mašić, Aleksandar Vučić, Milena Tabaković, Jorgovanka Tabaković, Mlađan Dinkić (naravno) i Boris Malagurski se dovode u vezu sa ovih četiri slučaja. Dušan Mašić je pre nekog vremena objavio pismo kao odgovor novinarki dnevnog lista Kurir, koja je izveštavala u vezi sa novcem prikupljenim za lečenje pokojne Tijane Ognjanović. Ne ulazeći ovde u ocenu kvaliteta njenog pisanja , a sa druge strane ostavljajući samo za trenutak po strani i mišljenje o tvorevini gospodina Mašića, ne mogu a da se ne zapitam - šta se desilo sa Mašićevim tekstom? Kako je moguće da je to pismo povučeno sa svih mesta na kojima je objavljeno? Šta bi sa onim "Audiatur et alter a pars" i pravom da ako već neko vodi bilo kakvu kampanju u jednom smeru, bilo ko drugi uzvrati u suprotnom? Sada da naglasim - nisam ni najmanje fan pisanja dotične novinarke ali mi je sa druge strane i Mašićev tekst degutantan i fantastično neprofesionalan. Izuzevši moje emocije prema ovim tvorevinama, one ipak predstavljaju dve verzije jedne iste priče. Što se moralnih implikacija tiče, prilično su jednake, a skrivanje jedne od te dve verzije onemogućava da se diskusijom i njihovim pretresanjem dođe do onoga što bi svakako trebalo da bude cilj, a to je istina. Pretpostavljam da je 75% Srbije zaboravilo bitnost istine, jer je nemoguće pratiti Farmu i Malu nevestu sa jedne, a brinuti se o tome da te neko ne pravi idiotom i ne upravlja tobom kao najobičnijom ovcom sa druge strane. Doduše, između praćenja farme i idiotizma u mojoj glavi postoji znak jednakosti, tako da se to nekako podrazumeva. Cenzura ovog pisma predstavlja najblatantniji primer komunističko-socijalističko-Miloševićevske cenzure i stvara privid da postoji samo jedna verzija i jedna strana događaja, što je nedopustiva implikacija.

Druga stvar koja je došla do medija ali je pre objavljivanja stopirana, zatim je eksplodirala na tviteru, a zatim vrlo ubrzo prestala da bude bitna je "navodno" venčanje Prvog potpredsednika Vlade Republike Srbije, gospodina Aleksandra Vučića. Iskreno da vam kažem, mene toliko ne zanima da li se Aca oženio, razveo, dobio dete, proslavio slavu, verio, napio, najeo, uspavao, išao na trčanje, sunčao, skijao ili šta god, da vi to ne možete da shvatite. Meni je bitno kako on vrši ulogu PPV i za sada kod mene drži blago pozitivnu poziciju, što je veliki uspeh za jednog političara u Srbiji. Što će reći - nije da ne pravi gluposti i to očigledne i neretko velike, ali barem jedini izgleda kao da se zaista trudi da uradi nešto i ima rezultate, za razliku od svih ostalih. Međutim, nijedan medij iz nekog razloga nije smeo ili hteo (što je nekako još gore jer je u pitanju autocenzura) da objavi vest o ovom događaju. Iako postoje informacije da je insistiranje PPV-a na ovako nečemu došlo iz zaista, iz ličnog i ljudskog ugla gledano više nego opravdanog razloga, u koji ne bih da ulazim jer nije etički sa moje strane, stoji to da je, uz svo dužno poštovanje, on morao o tome da razmišlja unapred, a ne da posledice sanira tako što će zamoliti ili naterati medije da ne objave nešto što bi po redovnom toku stvari trebalo da predstavlja najnormalniju informaciju za objaviti. Problem u vezi sa tim je što Aleksandar Vučić slovi za nominalno jednog od najmoćnijih i realno za najmoćnijeg čoveka u državi. On je javna ličnost u istoj meri u kojoj su to i Ceca i Džej, samo na drugi način, jelte. Činjenica da on može da utiče da se vesti o njemu instant sklone iz medija ili u njima ne pojave je zabrinjavajuća. Jer to znači da može da utiče na apsolutno bilo koju vest, njeno objavljivanje, povlačenje, izmenu, dopunu ili bilo šta drugo. Ako najmoćniji čovek u državi nema korektiv u vidu pritiska medija i javnosti da mora da pazi šta radi, onda smo na dobrom putu da dobijemo deklarisanog apsolutnog despota, a siguran sam da niti on želi ovu ulogu, niti bi za Srbiju nešto tako bilo dobro. Sreća pa ova vest nije od velikog značaja, ali daje zastrašujuć uvid u to koliko je njemu zapravo lako da ih stopira, skloni ili spinuje čak i ako se neka takva vest u budućnosti pojavi.

Milena Tabaković je ćerka Guvernerke Narodne Banke, Jorgovanke Tabaković. U pitanju je devojka koja je, nažalost, dospela u žižu javnosti nakon što je procureo dokument u kojem direktor RFZO, Momčilo Babić, stavlja Tabakovićevoj i njenoj koleginici, inače zaposlenim u pokrajinskom RFZO, službeno vozilo sa vozačem na raspolaganje, kako bi se dva puta nedeljno vozile od Novog Sada do Beograda na predavanja. Činjenica je da se u Srbiji danas vode odvratno prljave političke kampanje koje neretko upliću porodice i decu u svoje pipke. Živ primer toga je Aleksandar Mitrović, sin vlasnika Pink televizije, kog je Blic rastrgao na kolac i oslovljavao isključivo sa "sin Željka Mitrovića" kada je automobilom ubio devojku pre nekog vremena. Uz potpuno postojanje mogućnosti da je neko hteo da zada prljav udarac Guvernerki Tabaković preko njene ćerke i uz prihvatanje mogućnosti da je ukupno 22 službenika RFZO dobilo istu privilegiju a ne samo ona (što je katastrofa samo po sebi u državi koja se navodno trudi da smanji javnu potrošnju, ali to sad nije tema) i dalje me interesuje kako je smela da utiče na uklanjanje ove vesti? Ako je pravda na njenoj strani, ispitivanjem navoda iz tekstova i utvrđivanjem porekla dokumenta došlo bi se do te istine, a nakon toga bi mogla da tuži odgovorne i potraži pravdu na sudu. Da li se možda uplašila istine koja će se saznati, a to je da svojoj ćerki preko državne grbače obezbeđuje privilegije? Sada teško da ćemo saznati, jer niko više ne sme ni da pisne o tome, ali ono što se njoj učinilo kao zaštita njene ćerke, sada je Mileni samo nabacilo stigmu još jedne devojčice koju moćna mama brani i gura mimo reda i propisa kroz državne strukture, iako postoji ogromna verovatnoća da uopšte nije tako. Nije joj dala priliku da se sama objasni i dokaže da je u pravu već joj je zalepila etiketu "kriva, al' sad će to mama da popravi". A što se tiče izjave Guvernerke Tabaković kako "ona samo želi jednaku šansu za svoje dete", Gospođo Tabaković, osim što ste joj tu šansu ovim zataškavanjem oduzeli, imam jednu vest za vas: Ćerka čija je majka Guverner i zarađuje mesečno 430,286 dinara neto, nikako nema jednaku šansu kao i druga deca u Srbiji. To vam ja garantujem.

Svi kojima se čini da ovo "nisu baš tako strašne stvari" i da se "to svugde u svetu i svaki dan dešava", mogu slobodno da vam kažem da su ovo vrlo strašne stvari, a da je to što se ovo dešava svugde u svetu pa je normalno, relevantan argument kao da kažete da se ubistva i silovanja dešavaju svugde u svetu, pa je okej ako se dešavaju i kod nas. Kada svi mehanizmi zakažu, kada državne strukture ogreznu u korupciju, nepotimiju, ortačke i kumovske, partijske i poslovne veze, jedini korektiv koji postoji i jedino čega oligarsi imaju da se plaše je javno mnjenje. Iako tromo, bezvoljno, inertno, ono se uvek pokrene u nekom trenutku. Javno mnjenje se formira na osnovu slike koju prikazuju mediji i na osnovu "javnog pogovaranja". Ako svi mediji serviraju isto i svi se boje ili bivaju sprečeni da prikažu pravu istinu, istina će postati samo ono što oni žele da prikažu. A kada se to desi, dragi moji, kada laž postane istina, onda ćete stati i zamisliti se "zbog čega je to bilo bitno da se takve gluposti kao što je pismo nekog novinara nekoj novinarki ne povuče iz medija?"

Srećna cenzura, Srbijo.