Ko je bio Jovan Bulj?
Jovan Bulj, čuveni „baletan” sa gradskih raskrsnica, kojeg su graciozni pokreti pretvorili u pop zvezdu Jugoslavije i proslavili čak i u evropskim metropolama
„Najbolji dasa posle Elvisa Prislija”, rekli su engleski hipici za Jovana Bulja dok su ga posmatrali kako 1970. godine reguliše saobraćaj u londonskom Oksford stritu. Asocijacija je bila na mestu jer Bulj ne samo da je bio naočit, nego je i plesao vešto kao kralj rokenrola, jedino što su njegovi pokreti više ličili na baletske piruete i, umesto kukovima, njihao je rukama. Čak mu je i uniforma – potpuno bela od cipela preko rukavica do „tropskog” šlema, s nacifranim gajtanom za pištaljku i zlatnim širitima i dugmetima – bila kitnjasta gotovo kao odora u kojoj je Prisli zabavljao publiku u luksuznim hotelima Las Vegasa.
Bulj je nastupao na mnogo skromnijim mestima – raskrsnicama na Slaviji, Zelenom vencu, kod Trga Republike i „Londona”, odakle je na vrhuncu jugoslovenske slave pozvan da prikaže talenat i u „pravoj” prestonici Engleske. Bio je, kako bi rekli šou biznis menadžeri, „gostujuća atrakcija” i u drugim evropskim metropolama, ali ga je najviše ljubavi obasipalo na ulicama Beograda, koje je „raščišćavao” desetak godina. Brodvej je imao „pevajućeg detektiva”, mi smo imali „saobraćajca koji pleše”.
Jovan je završio Policijsku školu u Sarajevu. Tek što je odslužio vojsku kao gardist u Beogradu, vratio se u glavni grad, gde je primljen u Savezni sekretarijat unutrašnjih poslova i bio angažovan u obezbeđenju. Sedam godina je čuvao najvažnije zgrade i ljude: SUP, SIV i CK, Koču Popovića, Veljka Vlahovića, Aleksandra Rankovića i Tita, koji će ga kasnije zvati kao gosta na prijeme. Posle Lekinog pada, kada su mu mnoge kolege penzionisane, Bulj je pitao da ga premeste u saobraćajce. Rekli su mu da je previše nizak, ali su na njegovo navaljivanje popustili.
U to doba Bulj je već imao iskustva kao glumac u novobeogradskom amaterskom pozorištu, s kojim je putovao po zemlji. Kasnije je objasnio da je saobraćajac želeo da postane jer mu se dopadalo da bude „lepa pojava, sa šapkom i belim rukavicama”. I njegova supruga Eva za „Politiku” kaže da je uvek voleo da bude glumac. Nije istina, objašnjava ona, da je ikada pohađao baletski tečaj. Graciozni pokreti su mu bili urođeni a pozorište je prvo mesto gde je mogao da se iskaže.
Čim se našao na ulici, na Terazijama, postao je predstava za sebe. Delovao je kao da je razradio koreografiju, mada mu je, tvrdio je, svaki gest navirao spontano. Strana televizija je snimak njegovog nastupa sinhronizovala sa Mocartovom muzikom. Kao Travolta u diskoteci, nije morao nikome da prilazi. Bilo je dovoljno da „zapleše” sam i devojke su preko ulice pritrčavale da podele igru s njim ili barem da se slikaju.
Osim u London, zvali su ga i u Rim, Milano, Bern, Cirih, Pariz, Rusiju, da se ne spominju letnja gostovanja u gradovima duž Jadrana. Na svetskom prvenstvu u gracioznom regulisanju saobraćaja osvojio je treće mesto, ali je ovde ostao prvi i jedinstven do 1980. godine, kada je prevremeno poslat u penziju. Rekli su mu da je više glumac nego saobraćajac i uputili ga da prati vozove. Kad je napustio državnu službu, pomagao je supruzi u trafici da bi potom čuvao parking na Savskom keju. I tamo je zadržao neobične kretnje i ljubazno se javljao svakom prolazniku.
Pojavio se kada je Beograd podražavao „veseli London”. Beli saobraćajac, razigran i koketan, bio je savršen odraz „belog maršala” i režima koji se prikazivao žovijalnim i naprednim kao njegov prvi čovek. Desetak godina kasnije, kada su Tito i sistem bili pred krajem, Slaviju je napao „beli fantom”, porše koji je za nos vukao nemoćne policajce i rugao se režimu. Beli saobraćajac i „beli fantom” nikad se nisu sreli a, koincidencijom, Bulj je uskoro penzionisan. Došlo je novo doba, u koje se nije uklapao.