Da nije tužno bilo bi tužno – nenormalno je novo normalno

Evo na primer, gledam koliko ljudi nekad budu zatečeni kad im neko pridrži vrata, ustane u prevozu ili se samo nasmeje i kaže dobar dan. A zatečeni su jer više to niko ne očekuje od drugih, čak ni taj minimum minimuma. Realno, lakše je praviti se lud i ići linijom manjeg otpora nego uraditi nešto normalno.

Sa druge strane imamo hajku na medije jer truju narod starletama, Farmama, vibratorima i ostalim baljezgarijama. Ne bih baš rekao da su mediji krivi, društvo je to koje diktira šta se čita, a nažalost naše društvo ne vidi dalje od svog nosa i Stanijinog dupeta. Džabe dobri i kvalitetni sadržaji u medijima kad ih svi preskaču kao Palma posnu sarmu. Mogu imati restoran sa najboljim specijalitetima na svetu, ali džabe kad narod dolazi da jede samo kajganu.

I onda se dođe do dileme – da li da nastavi čovek da se trudi da ponudi narodu nešto kvalitetno i normalno i izgori u pokušajima da uradi nešto smisleno i nekom da podigne svest, ili da se jednostavno zažmuri na oba oka, prepusti se bujici fekalija koje svakkodnevno isplivavaju i pusti ih da se dave u svojoj površnosti, jer možda za bolje i nisu. Jedno ispunjava, a od drugog se živi. Bira se između punog stomaka i punog srca. A stomak je taj koji se češće oglašava.

Mada, i dalje ostaje taj neosnovani optimizam i nada da se ipak možda i može nešto promeniti. Brzina kojom se nacija prilagodila šundu govori da je taj šund uvek i bio deo nje, što donekle i jeste tačno, ali dovoljna je nekolicina kvalitetnih i malo više glasnih i preciznih, jer narod ne obraća pažnju na nešto dok ga to ne pogodi među oči. I onda jedan po jedan, na rehabilitaciju. Ono što je moderno ne mora nužno da bude i dobro.

Ne govorim ja ovde da sad svi idu u operu ili na Kolarac ili da piju čaj držeći šoljicu sa dva prstića, ovde govorim o normalnim stvarima. Malo edukacije i to je sve. Znam da vam je televizor bliži, ali verujte mi na reč da vazduh u biblioteci mnogo lepše miriše.