Žene nisu ljudi!

Kada smo to utvrdili - Slađan Dabižljević (na slici iznad) iz Vrnjačke Banje je pre dva dana nožem napao i isekao svoju bivšu suprugu Marijanu Makojević u zgradi vrtića u koji ide njihova četvorogodišnja ćerka. To mu nije bilo dovoljno, pa joj je tako zapretio da će je zaklati kada izađe iz zatvora, dok su ga policajci odvodili. Osim toga, policija je zavela ovo delo kao pokušaj ubistva, da bi ga tužilac (bravo, idiote) kvalifikovao kao "porodično nasilje" a ne kao ubistvo u pokušaju ili čak ako je hteo da bude ekstreman - teško ubistvo u pokušaju, što je lagano mogao da uradi uzevši u obzir opise iz člana 114. tačke 2, 5 i 10 Krivičnog Zakonika Srbije ("Sl. glasnik RS", br. 85/2005, 88/2005 - ispr., 107/2005 - ispr., 72/2009, 111/2009, 121/2012 i 104/2013). A, da, Marijana je već podnosila krivične prijave zbog zlostavljanja protiv njega, ali koga briga, je l'?

Iako je ova situacija strašna i sama po sebi, tek kada se stavi u kontekst sa poplavom nasilja nad ženama u Srbiji, stanje više nije ni alarmantno, ni kritično, nego shvatate da je odavno prešlo granicu pucanja i sada udarni talas nosi sve pred sobom. Podsetiću vas samo na medijski najsipraćenije slučajeve ubistava Vladislave Červenko, Stele Gudelj i Marije Cimbal sa jedne i njihovih ubica Darjana Musića (koji, nažalost, nije ispunio dato obećanje da će se ubiti), Aleksandra Šundića i Vaskrsije Vrekića sa druge strane. Prvi je tukao i lomio kosti devojci dok je nije ubio, drugi je prišao sa leđa i zadavio svoju devojku a treći je devojku udavio maramom, zapalio njeno telo i kada je bilo potpuno ugljenisano, ugasio vatru i izašao iz stana. Prvom je ukinuta prvostepena presuda kojom je osuđen na 35 godina zatvora pre neki dan i vraćena na ponovno odlučivanje, drugi je zbog loše kvalifikacije dela od strane tužioca osuđen na 15 godina umesto na "specijalni maksimum" u trajanju od 30 do 40 koji bi dobio da je delo kvalifikovano kao teško ubistvo, a trećem suđenje počinje 10. marta, iako se ubistvo desilo u februaru prošle godine. Još tri velika URA! za srpski pravosudni sistem.

Da stvar bude još daleko gora (ako je to ikako moguće), komentari ljudi na neka od ovih dešavanja su poražavajući za mene kao čoveka i za nas kao društvo. Od podrške Darjanu Musiću, preko nasumičnih komentara da je Šundićeva kazna previsoka, pa sve do ujednačenog mišljenja "da je njima žao što su devojke ubijene, ali, eto, kako da ne ubiješ kurvu?" Znate, ti ljudi koji tvrde da je bilo koga opravdano ubiti iz bilo kog razloga izuzev u samoodbrani ili odbrani tuđeg života, a naročito zbog emotivne povređenosti, zapravo hodaju među nama i imaju sva prava kao vi i ja, pa čak i da glasaju (što objašnjava dosta toga, ali to sad nije tema).

(old_image)

Jedan od komentara na portalu koji je pisao o izricanju kazne Aleksandru Šundiću

(old_image)

Suzana Ivanović je dokaz svih najgorih osobina ljudi koji žive među nama

Iako se čini da ni od ovoga ne može gore - može. Gori od svega navedenog je odnos nadležnih institucija i društva prema slučajevima u začetku, koji počinju sa šamarom ili čupanjem za kosu, evoluiraju u davljenje i prebijanje, razvijaju se smeštanjem u bolnicu i napokon eskaliraju sa ubistvima zlostavljanih žena. Jedna moja poznanica je godinama u detinjstvu prisustvovala scenama u kojima njen otac ispred nje i njene mlađe sestre prebijao majku. To nije situacija koja se dogodila jednom, već više puta. I tako su one iznova zvale policiju i tako je policija dolazila, sastavljala čuvene zapisnike kojima posle verovatno briše dupe i intervjuisala prebijenu ženu sa podlivima po licu i njene dve u to vreme maloletne ćerke. Jedne prilike je otac svedočio kako, eto, on nije udario majku, nego su se nešto pokoškali, na šta je moja drugarica rekla da to nije tačno. Znate šta je policajac uradio? Pogledao ju je i rekao: "Je l' znaš da nije kulturno da tako razgovaraš sa ocem?" To je rekao detetu koje godinama unazad gleda kako joj otac prebija majku i koje je nekoliko minuta pre toga gledalo isto to. E tebi, anonimni policajče, uz izvinjene svim čitaocima ovog teksta - tebi jebem mater najviše na svetu, prvom, poslednjem i svaki put kada udahneš i izdahneš vazduh dokle god da si živ.

Nasilje se mora saseći u korenu - nakon prvog puta, prvog najmanjeg nasilnog čina. Da bi do toga došlo, ova država mora da ima izgrađen sistem i u okviru tog sistema dovoljno efikasne institucije za brzo i precizno utvrđivanje objektivne istine, a zatim za obračunavanje sa nasilnicima i potpuno onemogućavanje istih da ikada više pristupe žrtvama njihovih nasilnih činova. Ono što je još mnogo teže izmeniti je ruralna balkanska svest koja i dalje postoji kod velikog dela, ne samo muške populacije, o tome da je ženu okej tretirati kao deo kućnog nameštaja, privezak ili ukras koji muškarac ponosno ističe kada je potrebno, ali može i da se zaključa u ostavu ili razbije kada mu više ne treba. "Ubiti ili prebiti kurvu" je, izgleda, postalo savršeno legitimno ponašanje. Tako da, čekamo da za koji dan ili mesec Slađan Dabižljević iz Vrnjačke Banje izađe iz zatvora i ispuni svoje obećanje da će zaklati bivšu suprugu Marijanu Makojević, pa da se opet kolektivno kao društvo snebivamo nad tim činom i tražimo smrtnu i druge kazne, dok za to vreme okrećemo glavu kada vidimo komšinicu koja često sa šljivom ispod oka izlazi u prodavnicu. Udrite, Srbi, udrite muškarčine! Ko im jebe mater - to su samo žene, a ako je verovati kaznenoj politici i odnosu države prema nasilju nad ženama - one i nisu ljudi.