Mira Stupica: Nema razloga da mi nedostaje gluma

Mira Stupica i Bata Živojinović u filmu “Doručak sa đavolom”

Bila je diva, prava pravcata glumačka diva. Bila je prva dama SFRJ, muza najvećeg pesnika. Bila je ljubav života velikog reditelja, ali je bila pre svega – glumica.

- O tome i hoću da pričam, o glumi – rekla je Mira Stupica u velikoj životnoj ispovesti za najnoviji broj Nedeljnika.

Kako kaže, o Holivudu nikada nije razmišljala, zanimao je život ovde. O životu priča citirajuću svoju knjigu “Šaka soli”: “Ja se sa svojim životnim teretom nekako nosim. Samo ga vešto prebacujem s ramena na rame zahvajujući iskustvu. Da održim hod i ravnotežu”.

Nema šanse da prebrojimo gde je sve igrala i koliko puta, koje je sve uloge oživljavala na daskama, a koje na filmskom platnu. Fotografije iz tih dana, pak, nema, možda samo nekoliko. Kažu da lepi ljudi lepo stare. Mira je i dalje lepotica. Glumica veka, kako su je zvanično kolege izabrale pri prvom izboru.

- Ne, nema razloga da mi nedostaje gluma. Mogla sam da ostanem još do ovih dana, ali ja sam znala da sam svoj korpus, takav kakav jeste i toliko koliko jeste vredan, dala i da ću sigurno zbog starosti da budem i drukčija i skromnija. Nema razloga da me više bilo ko zove da glumim, zato što ja to ne želim. Ja moram i njima, ko god se javi, da kažem, hvala vam, ali ne, ja više nisam to – dodaje ova glumica.

Karijera koja je počela davno, debijem u pozorištu 1941, vodila ju je na različite pozornice sveta, od pariske do moskovske. A započela je u vreme kada je letela glava i zbog manjih stvari od izdaje. A izdajom se smatralo ako ste glumili. Trebalo je preživeti te gladne godine, zaštititi tek rođenu ćerkicu Minu, i upiranje prstom po okončanju rata.

- Tokom tog rata bila sam i majka i glumica i društveni i fizički radnik. Jer glumci su morali da ribaju pozorište, binu, salu, prozore, glume, pišu parole i idu na mitinge. Glumili smo neke neutralne teme, po selima, spavali po kasarnama, gasom se mazali da se odbranimo od vašaka. Posle rata, u Beogradu je već uveliko radilo Narodno pozorište. Morali ste da položite račun o tome šta ste radili za vreme okupacije i zašto ste igrali. Tako su najznačajniju glumicu u našoj pozorišnoj istoriji Žanku Stokić, osudili na osam godina gubitka nacionalne časti i zabranili joj da igra – kaže Mira.

- Ja sam već bila sa Bojanom kad smo čuli da je izbačena iz pozorišta. Rekao mi je da moramo da je vratimo na scenu jer je najbolja i najveća. I uspeli smo. Ali, kad smo otišli da joj saopštimo, toliko je plakala da smo morali da je tešimo. Bila nam je beskrajno zahvalna. Bojan i ja smo otišli srećni kući. Znali smo da će se već sutra pojaviti u pozorištu. Ali, ujutru smo saznali da je Žanka umrla.

Njen suprug, Bojan Stupica, bio je trn u oku tadašnjih birokrata. Kad je bio primoran da napusti JDP, bez plate, bez priznanja, bez ičega, tada 25-godišnja Mira nije imala izbora već da vodi sve njegove borbe, gorčine, sukobljavanja, i da ga održi da ne potone. Pratila ga je svuda, ali on se i dalje osećao odbačenim. Kad je već alkohol počeo da nagriza njegovo zdravlje, Muri, kako ju je Bojan zvao, po cenu da izgubi njegovu ljubav, shvatila je da on mora na lečenje.

Tada srećnog kraja za njih dvoje više nije bilo. Od tog momenta, nosila ju je jedna želja: da se zapamti uspomena na Bojana Stupicu. Graditelj tri pozorišta, reditelj antologijskih predstava, čovek koji je otkrio mnoge talente.

Na njegovoj sahrani Mihizu nije dozvoljeno da održi govor. Sve su to gorka sećanja.

Upoznavala je najmoćnije političare ne samo bivše Jugoslavije, mnoge slučajno, mnoge jer su se gurali u društva velikih glumaca, a neke i zahvaljujući činjenici da je bila prva dama SFRJ, supruga Cvijetina Mijatovića. Politika je u tom smislu, ipak, nije interesovala, niti je ikada konkurisala za članstvo u KPJ.

Odbijala je putovanja kao supruga tada člana Predsedništva SFRJ, ali dešavalo se da neka ne može da izbegne. Tako je jednom nenamerno održala lekciju Muameru el Gadafiju o Ariofanovoj Lizistrati, i mudrosti žena da uskrate supruzima bračnu postelju dok ne okončaju ratove, i sama pokušavši diplomatski da stiša tadašnji razgovor između Mijatovića i njega.

O braku sa predsednikom Predsedništva SFRJ, Cvijetinom Mijatovićem i o nesreći Cvijetinove porodice i svojih poćerki ne progovara, samo odmahuje rukom. “Ta nesreća je suviše velika”.

Izvor: nedeljnik