Noćne svetline nad Dunavom

„Noćne svetline nad Dunavom“ kao naslov izložbe (pa i bilo gde kao rečenica – stih...) zvuči i stvara sliku – predstavu gotovo lirskog, romantičnog realizma. 

U ovom slučaju umetnik je iza ovog, ne ponovilo se ono što stoji iza naslova, smestio priču koju smo skloni da zaboravimo (ne zaboravljamo ali praštamo) a koja je u biti apstraktna, nadrealna, nerealna, irealna...

Umetnik pamti i beleži, ne ilustrujući događaj već ga pretvarjući u trajan zapis, minimalnim sredstvima: crnim linijama koje vibriraju belo i testerastim, mrežastim površinama, duboko proživljeno sa velike vremenske distance, bombardovanje i rušenje mostova na Dunavu u Novom Sadu koje je gledao sa terase svog ateljea.

Branimir Karanović, priča, pažljivo bira reči, beži - od ni p od politike - u čistu umetnost. Slušamo ga pažljivo, mada sve već znamo, ali nekako je lepo to još jednom i od njega čuti.... Tu su i umetnik, ozbiljan i zamišljen, i Ljiljana Ćinkul koja je napisala odličan likovni osvrt, pre bi se moglo reći estetičko- etički prikaz stvaralačkog u delu, pa i u životu i umetnika ali i svih nas.

Moram izdvojiti rečenicu, zaključak (koja je i mnogo više od zaključka) iz kataloga, a koja po meni najviše govori o umetniku, umetnosti, nama i u stvari o vremenu u kome živimo: Pored vasptanja i kulture, kao konstantnih civilizacijskih normi, profetska uloga umetnosti, njena ekskluzivnost i entuzijazam stvaranja, najbolji je i nezamenjiv put ka povratku sebi/samospoznaji i univerzalnim/humanim vrednostima neophodnim da preživimo Luciferova iskušenja biblijskih razmera.

Ručno pravljeni papiri (gotovo slikarski), Ziht-mrak-crne geometrizovane apstrahovane površine prekomponovane u samoj galeriji ili vibrantne linije na treperavim površinama. Smelo i hrabro minimalnim sredstvima u čistu umetnost. 

Šezdeset  je godina grafičkog kolektiva, umetnik stvara 30 godina, dvadeset godina je prošlo od... 1999. godine, nije ni čudo što smo sedih glava i sa jakom i velikom tradicijom konstatovali („kritika“ upućena umetniku) da bi trebalo brže i više stvarati ("Ko pre zre, taj pre mre") i... šta još da kažemo, osim da čestitamo umetniku ali pre svega na iskrenosti pa onda i na nepatvorenim vrednostuma "večito svežih početaka" postignutim u umetničkom delu.

I naravno, preporučujemo izložbu, isto onoliko koliko se i ona sama po sebi već neminovno i neizbežno nametnula znatiželjnoj (čitaj pravoj) publici.

Tekst: Dragan Kljajić
Foto: Marko Risović 

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.