Šta se desi kad izađete u grad – sa mamom, tatom, bakom i dekom
– Dobila sam platu, vodim vas u život! – kažem ja mami, tati, babi i dedi.
Naravno, imam 27 godina i živim i dalje sa svima njima + sa mačkom. Jer se nisam udala, a živim u Srbiji, pa je nekako normalno da ne napuštam porodično gnezdo bez preke potrebe. A i troškovi su manji (samo su možda živci malo tanji).
Da se ne lažemo, nije to stvar tradicije ni vere, nego keša.
Elem, vidim im na licima nešto kao – mora da se šališ. Opisala sam im plan, gde ćemo da idemo, kad, šta, kako...
I kao složili su se u načelu, ali već posle pola sata čujem babu i dedu – ma nije to za nas, mi smo stari, idite vi mladi, nemoj da trošiš pare na nas.
Primenjujem obrnutu psihologiju i kažem razočarano i utučeno, skoro sa suzama u očima – ne morate, neću ja da vas bijem da izađete sa mnom, izvinite što sam uopšte pitala.
I eto griže savesti i prihvatanja poziva na jedvite jade.
Dobro, taj deo borbe smo prošli, onda su usledila pitanja, počevši od – a gde idemo? Rekoh, preko reke u jedan restoran, pređemo čamcem i uživamo u prirodi.
– Ja ne sedam u čamac! – kaže odlučno moj deda koji se malko plaši vode. Kažem, dogovorićemo se sve.
Došla je i ta subota. Obično kad imam slobodan dan ili radim drugu smenu, nalazim se u nekom stanju kome, budim se u 13h. Moj dragi kaže da je to akumulirani stres. Ok, mada ja mislim da sam samo prirodno lenja i pospana. Lenja na tatu, pospana na mamu. Savršena taktika moje genetike.
Ovog puta prirodno sam ustala u 9, rekord spontanog buđenja. Vozila sam bajs, išla u kupovinu, doručkovala i najavila spremanje porodici.
Kad ono, preokret, baba i deda neće da idu. Ama šta je ovo, ljudi moji! Opet ista priča o umoru i starosti i parama, sa dodatkom „čuvaj pare za kad se udaš“. Rekoh - mooolim, pa ako će to što ću danas da potrošim da mi pomogne kad se udam onda neću ni da se udajem.
Ipak, nekako su se preko volje spremili i pošli smo.
Tata je namerno vozio sporije kroz grad, a baba i deda su glasno kometraisali kako se mnogo toga izmeilo i kako pre nisu bile takve ulice.
Kada smo konačno stigli na kej, čuđenje i dalje nije prestajalo. Znala sam da dugo nisu dolazili do grada, ali to dugo su, u stvari, godine, pa i decenije.
A onda je usledio teži deo puta. Mama i deda ne znaju da plivaju, pa je tako bilo neizvesno da li će uopšte želeti da pređu preko reke.
Mama se nadala da će deda odustati, ali je deda prihvatio izazov. Seli smo u čamac i krenuli na suprotnu stranu reke u restoran.
Nije im bilo svejedno da se voze, ali nije ni meni. Kad bi mi njih četvoro upalo u reku, bio bi pravi fijasko. Piši propalo. Još bih morala da ih izvlačim iz prljave reke.
Kad smo se konačno našli u restoranu, svi su se bzo opustili uz klopu i piće. A onda su počeli da istražuju obalu.
– Imam 80 godina i ovo je prvi put da sedim ovako u restoranu – rekla mi je baka melanholično.
Pitala sam je zašto, čemu sav taj rad i odricanje, ako preovedeš život u četiri zida.
Problem je, kao i uvek novac, ali u ovom slučaju bio je izgovor. Mi sasvim pristojno živimo, ali taj strah, ta zastašenost koja izvire iz malog ekrana, vlast preti smanjenjem plata i penzija, poskupljenjem ovoga ili onoga, stezanjem kaiša, sve miriše na bankrot. Potpuna paranoja naroda koji je ciljna grupa – žrtva zastrašujućeg televizijskog programa.
Preplaši, pa vladaj!
Onda je moja mama u kojoj i dalje čuči nesuđeni ekonomista izračunala sve lepo i zaključila da tata mora da je vodi jednom nedeljno na ručak jer se, kako kaže, isplati – em nema nabavke, nema spremanja, nema trošenja struje, nema sklanjanja i pranja sudova.
Deda je komentarisao kako su dobri stolovi i klupe restorana, a ja sam uživala u svakoj od tih priča.
Baka je najavila da ako bude živa sledećeg proleća, treba da idemo da se šetamo sa druge strane reke, koja je sasvim u zelenilu. To me je rastužilo...
Onda smo pošli nazad preko reke – opet niko nije upao u vodu. Šetali smo se kejom, polako, zbog seniora koje nema šta ne boli.
Naišli smo na potopljeni deo pešačke staze, tako da smo morali da se vratimo do stepenica da bismo mogli da se popnemo do parkinga.
Tata je rekao da će da se popne uz kameni zid koji je nakrivljen taman toliko da možete da se popnete i taman tolčiko da možete da padnete sa njega i dobro se povredite, ne daj bože, i fatalno. Na ovu suludu objavu mama i ja smo skočil.
– Gde ćeš sa operisanim kukom, hoćeš da ti iskoči!
Nasmejao se i rekao da neće da se penje, a čim smo se okrenule, on je već bio na pola zida. I stigao za par sekundi do vrha.
Milsim da sam dobila koju sedu od toga.
Međutim, to nije bio kraj našim mukama. Onda je deda iznenada rekao kako će i on da se popne na isti taj zid. Ovog puta nam se i baka priključila u jenom odlučnom “NEEEEE!”
- Gde ćeš ti sa 80 godina da se penješ!
Međutim, on je već krenuo gore.
Ja sam se okrenula jer nisam mogla to da gledam.
Čula sam baku kako je povikala.
Dedi je klecnula noga i pao je, na zadnjicu, dobro da nije daleko odmakao. Videlo se da ga boli nešto, ali nije hteo da prizna da se povredio.
Ne znaš da li da se smeješ ili da ga grdiš. Obojicu!
Muškarci su deca i sa 5 i sa 30 i sa 60 i sa 80. I volim ih zbog toga i brinem zbog toga.
Krenuli smo ka parkingu, pa polako kući. Svi su bili premoreni, ali srećni, a ja čekam sledeću platu i smišljam gde ću tada da ih vodim...
Pa makar nemala “za kad se udam”.