BORBA TITANA: Pipači hleba vs Pipači u autobusu

Scenario za horor film broj 1: Mušterija je uvek u pravu

To je tako divna karakteristika, dok se ne nađete iza neke bake u prodavnici koja odmerava hlebove na polici, pa ne zna koji joj je lepši, a možda joj ne valja dioptrija, pa treba opipati radi sigurnosti. I tako krene, sa tri prsta lagano stegne vrh jednog hleba.

Ne krcka dovoljno, nije baš svež.

Daj da vidimo drugi, ali ovog puta da ga celom šakom stegnem po sredini, bolji je ovaj, ali ipak onaj na kraju reda izgeda nekako najbolje.

Ali daleko je, pa dok stigne do tamo malo se zadiše, a sezona je gripa, pa se malo i zakašlje, ali sve uredno, pristojno, ruka na usta da se ne kontaminiraju ostali kupci. I taman da se uhvati za onaj što joj najbolje deluje, ja ne mogu da izdržim više, dotrčavam sa kesom i kažem: “Molim vas, ako ćete već da pipnete svaki hleb, uradite to preko kese.”

Kad ona meni: “Pa nisam ja šugava ako sam stara. Nije valjada da misliš da sam pipala ko zna šta. Samo sam sišla iz zgrade.”

”Gospođo, očigledno niste upoznati sa tim da i ja imam babe i dede i da ih poštujem do besvesti, i da to nema veze sa starošću, nego sa tim da neću da mi pipate hleb golim rukama, to je nehigijenski i nepristojno.”

Baka u šoku, smrtno uvređena, uzima onaj hleb, zvekne njim kesu koju i dalje držim u vazduhu i ode na kasu. Čujem je kako priča celom redu da ovako nepristojni mladi ljudi nikad ranije nisu bili i kako bi im trebalo zabraniti da ulaze u prodavnicu. Prodavačica samo gleda u nju i smeška se. Ostali kupci i dalje mirno stoje, čekaju svoj red.

I ja šta ću, onako oklevetana prilazim kasi, a u redu pljušte pohvale: “Svaka čast, konačno neko i njima da podvikne malo”. Kao, muka im je više od tog pipanja hleba.

Meni umesto da lakne što se svi podržavaju moj potez, u šoku sam. Dolazim i do prodavačice i kaže jedan čovek: “Tako se to radi. I treba neko da ide i da proverava da li mušterije pipaju hleb, to je osnovno”. A prodavačica i nama sa osmehom kaže: “Mušterija je uvek u pravu.”

U tom osmehu je sažet ceo apsurd radničke klase. Da ti se stomak okrene od kontaminiranog hleba i kontaminiranog potrošačkog društva.

Scenario za horor film broj 2: Izvinite, neki manijak mi je otkopčao haljinu

I tako dođe leto. Vrućina, saobraćajni špic, autobusi krcati, ali moram da uđem u jedan od njih. Ok, 23-ka. Nema gde da se stane, dišem plitko, izvinjavam se svima zbog gurkanja.

Osetim da se neko pribija uz mene. Kažem sebi: gužva je ne tripuj se, nije to što misliš. Međutim, za par sekundi bila sam sigurna da je to ono što mislim. Okrenem se i vidim lik onako malo ofucan u crnoj trenerci, a ispod trenerke… Znate već šta. Šok, bes, stres, strah! Naravno, gurnem ga i počnem da vičem, a on me gleda kao da sam luda. Ajd što me on gleda tako, to su već uvežbali ti manijaci, ali druga stvar me je dovela do ivice besnila.

Reakcije putnika koji isto tako nisu slepi i videli su šta se desilo (ako ni zbog čega drugog, onda po tome što mi je haljina bila otkopčana duž leđa – više nikad ne kupujem haljine sa kopčanjem pozadi). Oni su, dakle, odreagovali su sa negodovanjem što sam napravila pometnju u autobusu.

Što je najgore, najiznervieranije bile su ŽENE, jer, bože moj, isprljala sam im cipele kad sam ih nagazila ili sam im poremetila mesto za koje su se izborile u autobusu.

Više nisam bila besna na pipača, on je bolestan očigledno, ali me brinu više ovi zdravi.

Naravno, sklonila sam se sa tog mesta izguravši se na drugi kraj autobusa. Kako su me tu putnici gledali zainteresovano jer sam jednom rukom zakopčavala haljinu (drugom sam se držala za šipku kako bih ostala na nogama u tolikoj gužvi), rekla sam: “Izvinite, neki manijak na drugom kraju autobusa mi je otkopčao haljinu.” I tih nekoliko ljudi se – nasmejalo, jer je to smešno.

Meni se plakalo.

Ko je opasniji – pipači hleba ili pipači u autobusu?
I jedni i drugi postoje duže nego što ja postojim i ostaće tu i decenijama posle mene, tako da sigurno zaslužuju da ostanu tu, među nama, jer izgleda da nikome ne smetaju, osim tako, s vremena na vreme, nekom ludaku koji pravi buku po prodavnicama i autobusima. I dalje jede taj hleb pitajući se da li je opipan i vozi se u autobusu pitajući se da li će proći još jednu vožnju neopipan.
POLJOPRIVREDNI SAJAM

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.