Pismo oca koje je rasplakalo svet: Neću dočekati tvoj 15. rođendan

Dok si na specijalizaciji postoji izreka "Dani su dugi, a godine su kratke". Kad se radi o neurohirurgiji, dan počinje oko 6 sati ujutro i traje dokle god traju operacije.

Hirurške sposobnosti specijalizanata procenjuju se prema tehnici i brzini, ne smeš biti spor ni pospan. Sve se vrti oko vremena: trajanje svakog koraka za vreme operacije, brzina reakcije i razmišljanje o tome kada će dan završiti.

Postoje dva načina izvođenja operacije – kroz fokus na brzinu i kroz fokus na planiranje. Svaki način ima svoje slabije i jače tačke koje se međusobno dopunjuju. U tom procesu nema pobednika.

Kada provodiš mnogo vremena u operacionoj sali, izgubiš osećaj za vreme – ponekad se dva sata čine kao dva minuta, a kada je zašiven poslednji šav, osećaj za vreme se vraća i počneš da se pitaš: "Koliko će pacijentu trebati da se oporavi?", "Ko mi je idući pacijent?" i slično.

Tek pred kraj radnog dana osetiš umor i onih zadnjih par administrativnih stvari koje moraš obaviti čine se kao najteži zadaci na svetu, a često se pitaš može li to pričekati do sutra.

I tako su godine proletele, svih šest, a kada sam krenuo prema tome da postanem šef specijalizanata pojavili su se simptomi – gubitak težine, noćno znojenje, bol u leđima i kašalj, a ubrzo je stigla i dijagnoza – rak pluća koji je metastazirao. Moje shvatanje vremena se potpuno promenilo. Usledilo je lečenje, hemoterapija, hospitalizacija.

Iz bolnice sam se vratio neprepoznatljiv – mlohavih udova i proređene kose. Nisam mogao da radim, a za jednostavno podizanje čaše vode trebala mi je večnost. Tih dana sam se potpuno promenio: osim posete nekog prijatelja, svelo se na odmaranje.

Svaki dan je bio sličan, a vreme je delovalo statično. Odjednom dan nije značio ništa, a pomisao na nedelju ili mesec me silno plašila. Više nisam mogao razabrati u kom vremenu živim: "Jesam li ja bio neurohirurg ili jesam li ja neurohirurg?". Kada su me na 15. godišnjici mature pitali hoćemo li se videti na 25., moj odgovor je bio jasan:"Ne".

Ipak, nešto se pomaklo. Naša ćerka rođena je nekoliko dana nakon što sam bio otpušten iz bolnice. Nedelje su prolazile, a ona je rasla – prvi osmeh, prvi koraci. Ona raste i srećna je, a ja je držim u krilu i uživam svakim svojim atomom. Ipak, pogled mi ponekad pobegne u prazno.

Vreme za mene predstavlja dvosekli mač. Svaki dan sam sve dalje od tuge koju je uzrokovao povratak raka, dok sam sve bliže njegovom povratku i – verovatno smrti. To će se verovatno i dogoditi, možda ne tako brzo kao što mislim, ali sigurno mnogo pre nego što bih želeo. Od mene se možda očekuje da "živim život punim plućima", ali rak me u tome ograničava. Čak da i to nije slučaj, umoran sam od trke s vremenom. Postojim, razmišljam i trudim se da ustrajem.

Svi ćemo jednog dana umreti i većina se toga plaši. Ganjamo karijere, novac, slavu, a sve to zapravo ne znači ništa. Danas jesi, sutra nisi. To je nešto poput pokušaja da vežemo vetar.

Moja ćerka Karli je ono što me drži. Nadam se da ću poživeti toliko da stvorimo barem neke zajedničke uspomene. Reči će trajati duže od mene. Razmišljao sam o tome da joj napišem nekoliko pisama, ali šta bih u njima napisao? Ne znam kakva će ona biti s 15 godina, ne znam hoće li me se uopće sećati.

Ipak, verujem kako ova poruka govori sve: Kad dođe vreme u kom ćeš morati da pokažeš sve što si postigao i kakav si bio, dokaži da si barem pokušao da učiniš svet lepšim mestom. I nikako, ali nikako nemoj naglašavati da si ispunjavala zadnje dane umirućeg čoveka neverovatnim veseljem. To veselje mi je u prošlosti bilo nepoznanica. To je veselje koje ne treba s vremenom povećavati. Ono je jednostavno takvo – potpuno i savršeno, a opet neverovatno s obzirom na ono što proživljavam.