OTVORENO PISMO JEDNOG INVALIDA: Nismo vam mi cirkuske životinje
Prvi put kada sam izašao “među ljude” u kolicima bio je na neki način moj mali trijumf. Odlučivši da hendikep neće uticati na moj stil života koji je pre nesreće bio veoma aktivan, pojavio sam se na koncertu u Centru “Sava”. Nikada neću zaboraviti poglede tih ljudi koji su bukvalno slali poruku “jadan on”. Zaobilazili su me u krugu od metar kao da je moje stanje zarazno ukoliko mi se približe na manjem odstojanju.
Pogledi čuđenja i sažaljenja su se nastavljali svaki put kad bih otišao negde na piće, u supermarket, a da ne govorim o vožnji i izrazima lica kada ulazim i izlazim iz auta sklapajući kolica. Te iste građane ništa nije sprečavalo da, makar zbog poštovanja saobraćajnih propisa, zauzimaju mesta namenjena invalidima.
A onda ti isti građani, u stanju frenetične produhovljenosti, oduševljeno grakću u horu kada se pojavi novinski članak o nekom invalidu koji bez obzira na težinu hendikepa uspeo da radi stvari koje voli i koje su normalne za funkcionalnog čoveka.
Kulminacija licemerja svakako se desila popularnošću Nika Vujičića. “Gle vidi ga, on hoda, bavi se sportom, putuje po svetu, zarađuje milione, čak je uspeo i da se oženi!”, a onda logičan nastavak iskaza, “eto, a mi zdravi i pravi kukamo”.
Voleo bih da nikada ne saznate kako izgleda suočiti se sa činjenicom da više nikad nećeš biti kao svi “normalni ljudi”, a da ćeš neke operacije morati da učiš iz početka, poput deteta. Da je seks moguć samo u jednoj pozi (sreća pa je mojoj partnerki upravo ta omiljena). Kao i da nikada ne uvidite da je vaša svakodnevna žalopojka bebino kmekanje u poređenju sa mislima i raspoloženjima sa kojima moramo da živimo svakog dana.
Voleo bih i cenio kada biste prestali da pljeskate svaki put kad vidite da neko od nas i dalje živi životom dostojnim čoveka, kao i da svoje neuspehe i nesposobnost stavljate u istu ravan i poredite sa ljudima koji su uprkos hendikepu uspeli da urade nešto.
Malo edukacije - u pitanju je logička greška “non seguitur” (“ne sledi”) koja bi se u ovoj konstelaciji može tumačiti na sledeći način:
Stoga se sledeći put zauzdajte u pljeskanju, jer je zaista bespotrebno. Na poglede smo već oguglali. I još jedna molba: bez otimanja parking mesta, ako može.
I stvarno bih jako voleo i cenio da prestanete da nas tretirate kao životinje u cirkusu kojima aplaudirate kad uspešno izvedu neki trik.
* Zahvaljujemo se našem čitaocu na iskrenosti, i pozivamo sve one kojima je uskraćeno pravo slobode ili bi voleli da podele svoju priču da nam pišu na redakcija@nadlanu.com.