ZAVISNIK SAM OD HEROINA: Kako izgleda overiti se
Zakucan sam za klupu u parku u sred decembra. Nemam gde da odem, porodicu ili prijatelje, imam malo novca i nešto ukradenih stvari kod sebe.
Hladno mi je, sam sam, smrdim, ali nemam ni energiju ni volju da se istuširam. Nekako uvek nađem način da kupim još jednu dozu. Prosim, kradem, otimam. Onda pozovem dilera, kupim dozu i nađem sakriveno mesto.
Nemam uvek vremena da nađem mesto na kom me niko ne vidi. Jednom mi je toliko bilo frka da sam skinuo jaknu i ufiksao se na sred ulice. Nije mi bilo važno što me ljudi gledaju. Postojali smo samo nas dvoje - igla i ja.
Imam svoj ritual, pripremam šot, 20 minuta kao ludak tražim venu koja iole liči na nešto. Kada je nađem, zabodem iglu i molim Boga da je ne promašim.
Onda se dešava... Osećam toplinu. Nije mi stvarno vruće, nego je to prosto neka toplina u kojoj mi je pomalo sveže. Kao da mi je neko dao ćebe koje je udobno i kad zaronim u njega pomislim "Hej, moj život ipak nije toliko loš".
Sve brige koje sam imao - nestale su. Mislim kako je sve lepo. Uvek želim samo malo da odremam i planiram da odem da se istuširam, da odem na razgovor za posao. Samo 20 minuta i idem! Odlučio sam!
8 sati kasnije...
Zakucan sam za klupu u parku u sred decembra. Nemam gde da odem, porodicu ili prijatelje...
Ustajem i ponavljam sve od početka. Svakog dana do kraja mog života. Tako izgleda biti na heroinu.
K.J.