KAFANSKI PROROK: Ovako je govorio TOMA ZDRAVKOVIĆ
Za one koji poznaju Tomu isključivo preko kafane i Jutjuba, pre svega za one koji nisu rođeni kada je pevao, pisao i komponovao svoje najveće hitove poput “Danke”, Sliku tvoju ljubim”, “Umoran sam od života”, “Da l je moguće”, “Dotakao sam dno života”, prenosimo delove intervjua iz 1987. iz kojeg ćete steći bolji uvid u njegovu ličnost i karakter.
- Nikad nisam pio zato što volim alkohol: uvek je kretalo od par tura pića i to uvek u društvu. Vremenom, naravno, sticale su se navike kad je alkohol u pitanju, pa sam sebi bio bolji i slobodniji. Počeo sam da živim životom pevača koji ima svojih ćefova, koji voli da mu muzika svira, koji na taj način hoće svega da se oslobodi, svih briga i problema. To su neka posebna uživanja koja su me kačila pet, šest, deset godina. Uz muziku bismo ostajali celu noć, pričali, pili, ludovali. Onda ti nije važno da li je neko doktor nauka ili skretničar, važno je da je on čovek čije ti društvo prija. Zati i dan-danas kod kuće ne pijem i ne pušim, ali čim izađem u kafanu onda je to nešto sasvim deseto. To onda ne traje dva sata pa kući. Znao sam da u kafani provedem tri-četiri dana neprekidno. Sada sam sve to malo izgustirao. Nekada nisam mogao da smislim a da uveče ne izađem u grad, sve sam mislio da se negde nešto dešava i da tamo moram da budem. Ipak mi sada mir mnogo više prija - priznao je Toma.
Sredinom 70-ih, u vreme kad je bio na vrhuncu slave, Toma je otišao u Nemačku, a zatim u Kanadu. To je bilo iznenađenje za mnoge koji su ga poznavali. Kad se vratio u zemlju 1978. sačekali su ga neki novi ljudi s nekim novim navikama.
- Atmosfera je postala naelektrisana, naročito ako pesma ima neke druge povode, sem muzike. Toga nekada nije bilo. A pevao sam po celoj Jugoslaviji, i publika mi je bila ista u Sarajevu, kao i ona u Ljubljani. Strašno je kad čujem da nas pesma deli. Užasno!. Ali, sve je to plod nekog vaspitanja, kulture. Ako dete od osam godina sluša svog oca koji pogrdno govori o Hrvatima, budimo sigurni da će u sedamnaestoj godini to dete manifestovati otpor i mržnju. Dakle, priča počinje u detinjstvu, u samim ljudima. Takav problem nikad nismo imali ni ja, ni moja generacija. Mi smo preživeli rat, životarili, kao dete sam se igrao s mecima i granatama po polusrušenim zgradama. Za mene je bio pojam imati parče hleba. Nisam imao vremena da razmišljam da li je neko Srbin, Hrvat ili mulsliman. Danas je devalvirala ideja jugoslovenstva i ne znam kakva je to pamet koja hoće da nas deli po nacionalnostima i po republikama. Neko može da bude musliman, ali je za mene prvo čovek, Jugosloven. Šta me interesuje da li je neko Kinez ili Šveđanin ili slovenac ako je dobar čovek! Meni je svejedno da li je Niš na Nišavi ili Miljacki. Da nije tako, onda bih počeo da razmišljam smem li da jedem vojvođanske lubenice ili kosovske višnje, jer su tamo lubenice i višnje drugačije, nacionalne lubenice i nacionalne višnje. Meni je nepojmljivo da se takvim deobama poklanja toliko pažnje.