SVAKOG DANA POŽELIM DA SE UBIJEM: A treba da se staram o ljudima koji imaju trauzme i psihičke poremećaje

Jednu grupu mojih pacijenata čine oni ljudi koji povremeno ili stalno imaju suicidalne misli.

Koristeći iskustva različitih psiholoških škola, ulažem maksimum kako bih im pružio stručnu pomoć. U poslednjih šest meseci osećam se kao vrhunski licemer. Naime, prolazim kroz težak životni period: smrt roditelja, razvod i razdvajanje od ćerke. Sve to mi se dogodilo u razmaku od godinu i po. Životna scenografija mi se promenila za 180 stepeni, imam utisak kao da sam zaspao u julu a probudio se ledom i snegom boagatom januaru. Pio sam dosta. Ono što sam savetovao druge da ne čine, ja sam radio. Na posao sam dolazio neobrijan, zapušten i ošamućen od sinoćnog pijanstva.

Sve češće, posebno noću kad osećam usamljenost i teskobu, razmišljam kako nikome nisam potreban, kako nikome nije stalo do mene. Pogledam iza sebe i oko sebe i vidim samo pustoš. Izgubio sam oslonac, tlo po kojem koračam. Iz tog depresivnog stanja javila mi se ideja da se ubijem. O tome razmišljam intenzivno nekoliko meseci. Radeći terapije s ljudima koji imaju suicidalne misli, pre svega sa ratnim vojnim veteranima, shvatio sam kako sam posrtao licemer. Preko dana, za vreme radnog vremena, drugima dajem savete, a uveče nisam sposoban, uprkos svom znanju, pomoći sebi. Valjaju mi se dani jedan za drugim. Isti su. Rutina bez najave bilo kave promene. A više nemam snage. Zarobljen sam kao zver u zamci. Razgovaraću s drugarom s kojim sam studirao i koji radi u drugoj bolnici.

DUD