fbpx

APEL OČAJNE MAJKE: Vučiću pomozi da mi se vrate oteta deca

Poštovani gospodine Vučiću,

Obraćam vam se ovim putem, jer sam iscrpela sve ostale načine da stupim u kontakt sa Vama. Nema vrata na koja nisam kucala, nema institucije kojoj se nisam obratila za pomoć, a molim samo jedno – da mi se vrate moja maloletna deca, koja su oteta i odvedena u Tursku.
205 dana odvojena sam od svoje dve ćerke i sina, koje je otac, turski državljanin, 18. avgusta 2015. odveo u Tursku bez moje saglasnosti i od tada ih nisam videla.

205 dana mi nije jasno kako je turski državljanin uspeo da pređe granicu na beogradskom aerodromu „Nikola Tesla“ i izvede ih iz zemlje, sa srpskim pasošima, a da mu niko nije tražio saglasnost drugog roditelja, za koju nam kažu da je obavezna.

205 dana moja deca protiv svoje volje žive van svoje zemlje, grada u kome su rođena i provela čitav svoj život, bez majke, školskih drugova, iščupana iz svojih korena.

205 dana oni mole, plaču i preklinju da se vrate u Srbiju, koju njihov otac smatra nepodobnom i državom niskih moralnih vrednosti u kojoj nije moguće odgajati decu.

205 dana obijam pragove institucija države Srbije, moje države i države moje dece u nadi da će se naći način da prava i želje moje dece da žive, školuju se i odrastaju u Srbiji, budu ispoštovana.

205 dana Ministarstvo inostranih poslova i Ministarstvo pravde u Beogradu, kao i ambasada Srbije u Turskoj obećavaju mi da će slučaj biti rešen i da se radi na tome.

205 dana odgovora na moje jedino pitanje – kada ću videti svoju decu – nema.

Njihov otac, koji me je godinama zlostavljao, nastavlja da mi preti. Iskonski se bojim za život svoje dece i svoj i verujte mi, znam o čemu govorim! A znaju to i u MUP-u Srbije.
Decu je oteo i odveo u porodicu svoje zakonite žene u Turskoj i tamo ih ostavio, jer on ne živi u toj kući. Gladni su, bolesni, žive u neadekvatnim uslovima, što su potvrdili i zaposleni u centru za socijalni rad u Turskoj.

Ne znam koliko ćemo deca i ja još imati snage, koliko ćemo izdržati i šta nas sve čeka kada se ova agonija i košmar završe.

I sada Vas pitam, poštovani gospodine Vučiću, predsedniče Vlade, pitam Vas kao prvog čoveka ove države, ali i kao roditelja, šta je još potrebno da učinim, kome da se obratim, na čija vrata da pokucam kako bih ponovo mogla da zagrlim svoju decu i nastavim život tamo gde je stao 18. avgusta 2015?

Nadam se da će ovaj naš vapaj doći do Vas i da ćete učiniti onoliko koliko možete, a verujem da možete mnogo.

Podelite javno Share publicIvana Konstantinovic

Posted by Slavica Burmazovic on Tuesday, March 8, 2016

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.