Circo apocaliptico U ćošku Nove vrste

Učili me, učili da ne počinjem tekst onim “kada”. Ali!… Pošto se radi o (ko?) Novoj vrsti, nastaloj (gde?) U ćošku, a sve je (šta?) Circo Apocaliptico kako (kako?) da započnem tekst osim da je to bio drugi dan u nedelji, i drugi dan u drugom mesecu dve hiljade i …

Magacin je u Kraljevića Marka 4, izložba, ili tačnije tri izložbe, ili još tačnije jedna izložba sastavljena od tri izložbe, tri umetnika, tri kataloga i tripartitna publika, prvi deo su umetnici, tu su oni koji izlažu, ali i oni koji su došli da vide izložbu, drugi deo su oni koji vole, cene i poštuju umetnost, ili bar misle da je tako, i treći deo su oni koji vole da vide i još više da budu viđeni i eventualno nešto pijucnu. Da budem iskren, do sada  je nekako tako bilo, ne pripadam prvima, sve manje drugima, i sve sam češće bliži trećima.

E, sad srećom po mene, postoje i mladi, iskreni, zanimljivi umetnici koji imaju, i znaju, šta da kažu pa me polako vraćaju u onu drugu grupu, i bogami sve više i više bude u meni želju da se nađem i u onoj prvoj – pravoj. Takva je i ova izložba. Možda je meni ovo bilo bitno i vredno, ali je isto tako sigurno da se ova ovde izložena dela mogu gledati, videti i čitati i drugim očima, a sama ta višeznačnost ih iskreno preporučuje.

 A umetnici o svom delu kažu:

Bojana Lukić: Projekat je zamišljen kao instalacija u prostoru, načinjena od većeg broja drvenih kutija jednakih dimenzija… posebno su zanimljivi međuprostori tj. odsustvo elemenata koji obeležavaju datu teritoriju.

Bojana Knežević: Nastali kao proizvod jednog dugog i sistematskog promišljanja, slike i crteži međusobno se podupiru i dopunjuju, gradeći jednu čvrstu, sasvim jasnu tematsku celinu u kojoj su čovek i priroda glavni akteri.

Predrag Damjanović: Proces odabira je spontan i asocijativan kako u motivima, tako i u sklopovima elemenata u kompoziciji… crteži omogućuju uvid u procese i nesvesna zbivanja… svojim prizorima otkrivaju tragove aktuelnih dešavanja i promena u celokupnoj strukturi ličnosti.

A dela o umetnicima kažu: 

Spakovati (pa odmah i raspakovati) svoje misli ili tek blic ideje u nešto što možeš rasporediti (prerasporediti) negde, nekome, nekad daje ti mogućnost da se minimalnim igraš maksimalno i bez ograničenja (nesputan), granica je čak iza kraja maštanjima, a to ne postoji.

Kakvih nas sve i koliko kakvih i takvih i onakvih ima, teško je poverovati, hvata me strah, strah od istine, u šta se sve možemo pretvoriti-izroditi. Nije nama lako s nama, pa ni njima s njima i tako u toj borbi nastajemo i nastaju, i verovatno i nestajemo.

Kakav je ovaj svet pun senzacija, iznenađenja, gotovo čudesa… ili su to možda samo obični ljudi u neobičnim situacijama (neobični ljudi u običnim situacijama). Takav je kakvim ga vidimo očima naviknutim na sve i svašta, ali nenaviknutim ni na šta, a to ništa polako (ali sigurno) dolazi i mi se mirimo i u miru ipak nekako živimo. Možda?! 

A ja vam kažem, bolje bi vam bilo da ste pogledali odlične Mirjanine fotografije, znali biste o čemu se radi, ovako ste sigurno u nakavoj zabuni, šta da vam radim, jedino što vam ostaje je da do ponedeljka, 15. februara, do kada izložba traje odete i pogledate, pa ako treba još da pričamo…

Ja ću još jednom otići na izložbu, ali ne bojte se neću više pisati, hoću samo da još malo dopunim baterije pravom i iskrenom, pa može se reći i sve referentnijom, umetnošću koja se dešava Circo Apocaliptico U ćošku Nove vrste.

Tekst: Dragan Kljajić
Foto: Mirjana Ristić-Damjanović