DAVID MEHIĆ: Komšija čija se bogomolja drugačije zove može biti protivnik samo na terenu!
O zaljubljeniku u italijansku kuhinju. O ljubitelju epske fantastike. O dečku koji najviše voli da sluša Peperse. Ovo je priča o Davidu Mehiću, sinu Slavice i Omera Mehića, i Denisovom bratu.
Junak ove priče sin je velikog junaka jedne druge, tužne. Ali, o tome danas ne pišemo. Pišemo o mladiću kog su roditelji odgajili da bude dobar čovek, pre svega. U domu u kom su na najlepši način živele zajedno dve kulture, David je od malena bio naučen da poštuje raznolikost.
- Slavili smo sve praznike - priča on.
- Pa zar praznici tome i ne služe? - smeška se.
- Nismo ni pričali mnogo na tu temu - napominje David.
- Brat i ja smo samo sledili primer svojih roditelja.
Otac je bio vojno lice i imao je mnogo prijatelja iz različitih delova Jugoslavije. Takav model življenja, prirodno, preneo je i na svoju decu. A kakav bi se to drugačiji pristup, osim onog ljudskog, čovečnog i toplog, mogao i očekivati od osobe koja se zbog ljubavi, Davidove majke, iz rodne Zenice doselila u Novi Sad - razmišljam, dok slušam mladića pored sebe.
- Novi Sad je sredina u kojoj nije teško živeti multikulturalnost - podseća David.
- Najbolje bi bilo da svi dođu da žive u njemu - dodaje on i kroz šalu iskazuje svoju ljubav prema rodnom gradu.
Tu sa njim sada žive baka i deka, a pored majke i brata, odnedavno i mačka koju je poklonio najstarijim ukućanima. Uživa dok prepričava anegdote koje najnoviji član porodice priređuje seniorima. Raduje ga što je našao način da i njih obraduje. Shvatih da je privrženost porodici još jedan od kvaliteta ovog posvećenog momka. Slobodno vreme između gustog odbojkaškog rasporeda i studija, provodi baš sa njima. I tu je, razumeh kasnije, kao primer poslužio otac.
- Sećam se da je tata nakon dugih dežurstava i bitnih letova, išao je sa nama na turnire u karateu koji sam trenirao od četvrte godine. I tako bismo svo četvoro pošli na takmičenje, ponevši i grickalice i sendviče. Ma, kao na ekskurziji. Bilo mi je fascinantno to što je imao strpljenja da sedi sa nama na tribini, po ceo vikend, a znao sam da je uvek više voleo sportove sa loptom. Vremenom sam shvatio da mu je najvažnije bilo to, da provede vreme sa nama... - govori David.
Imali su veliku podršku roditelja za sve u životu, priznaje David. Podršku majke koja ga nakon svake velike utakmice kod kuće sačeka sa lazanjom, njegovim omiljenim jelom. Podršku strogog, ali pravičnog oca.
- Samo jednom sam se usudio da dođem iz izlaska kasnije nego što mi je bilo rečeno - otkriva i glasno se smeje.
Slušam Davida i postaje mi još jasnije koliko je bitno imati LJUDE za roditelje. Ljude koji će svoje dete naučiti da se nadmeće samo na sportskom terenu i da protivnikom ne smatra komšiju čija se bogomolja drugačije zove. Ljude koji će u srce svog deteta usaditi ljubav što drugačije ljubavi ne vrednuje manje, samo zato što ne vole isto.
Slušam ga i kad govori o tome da bi voleo da ima više dece.
- Zamisli kako je lepo kad sa ponosom nekome kažeš: Ovo je moje dete!
Zamislila sam i u tom trenutku pomislila: Da, baš kao što i tvoj otac to isto misli, dok te gleda sada, gde god da je.
Autor: Bojana Savić - multikulsrbija.com