NE BI TO POŽELELA NI NEPRIJATELJU! Ceca progovorila o periodu kada je nosila nanogicu: Iživljavali su se na meni!

Svetlana Ceca Ražnatović u velikoj ispovesti o tome kroz šta je prošla 2003. godine, kada je uhapšena u akciji "Sablja" zbog držanja velike količine oružja bez dozvole i pronevere novca u FK "Obilić" otkriva kako su izgledali dani kada je nosila nanogicu, i kaže da te momente i sve što je doživela ne bi poželela ni najvećem neprijatelju.

- Posle pritvora 2003. godine, doživela sam ogromnu satanizaciju ličnosti. Doživela sam nepravdu. Nikom to u životu ne bih poželela da preživi, ni najvećem neprijatelju. Neprijateljima želim da prevaziđu mržnju prema meni i da nađu sebe i svoj mir. Posle nošenja nanogice, takođe sam preživela ogromnu neprijatnost i uvrede. Feljtone o meni! A niko ne zna pravu istinu sem porodice i pravih prijatelja, šta se tu dešavalo, zašto sam prihvatila nanogicu. Možda ću jednog dana ispričati i kako sam prihvatila nanogicu i šta sam morala da uradim. Možda ću knjigu da napišem, da nešto sačuvam i za sebe - rekla je Ceca.

- Uvek volim da kažem: "Ne osuđuj čoveka, ne nosiš njegove cipele, ne znaš kako mu je!" Kroz iskustvo koje sam doživela možda sam imala stavove i osuđivala ljude. Život je znao da me demantuje, svi smo mi ljudi i možemo da pogrešimo. Generalno, posle svih životnih iskustava više nikome ne sudim dok osobu ne upoznam. Više ne donosim sud ni o kome niti bilo koga komentarišem. Život te dovede u situaciju da drugačije razmišljaš. Imaš drugačije životne parametre i drugačije gledaš na život. Samo znam da me životni problemi, nedaće, udarci koje sam dobila od ljudi i bol koji sam preživela nisu naveli da mrzim ljude. Ja volim ljude, obožavam da se družim i vesela sam osoba po prirodi. Duh deteta nosim u sebi i puna sam životne energije. Mislim da mogu puno da pružim kao umetnik i opet kažem, život je vrlo nepredvidiv, a puteve biramo - dodala je pevačica.

Ceca kaže da je teške dane pregurala jer je jaka žena, ali ožiljci su ostali.

- Reče moja pesma: "Živ se čovek na sve navikne". I navikne se, to su takve okolnosti. Čovek ne zna koliko je jak dok ga ne zadese neke stvari u životu. Nije ni svestan koliko može da izdrži dok ga ne zadesi neka nedaća. Čovek može da bude jači i od najjače životinje. Ja sebe smatram jakom ženom iako su mi, sad ću se malo našaliti, leđa puna noževa. Od onih što ti gledaju u leđa. Opet, to je život, ja idem sa tim noževima dalje i dišem punim plućima. Ne daj bože nikome, ali eto, prebrodila sam i to. Ja ne verujem u onu: "Sve što te ne ubije - ojača te". Moglo je i da me zaobiđe, ništa me nije ojačalo. To su ožiljci koje ću nositi zauvek i koji nikada neće zarasti. Oni su vidljivi, ali idemo dalje - iskrena je Ceca.

U tom periodu najteže joj je palo što nije mogla da bude uz kćerku Anastasiju za njen peti rođendan, čega se i njena kćerka danas seća.

- Anastasija je slavila svoj peti rođendan, a pored sebe nije imala ni oca, ni majku, ni tetku. To ću zauvek pamtiti, ali nije problem što ja pamtim, već što je ona zapamtila. To je žalosno. Meni nije žao mene, već nje što je ona upamtila. To je deo njenog detinjstva, a nije bila ni kriva ni dužna. Bogu hvala, izrasla je u lepu i zdravu devojku i smatram to svojim uspehom. Najbitnije je da je ona zdrava osoba. Nije njima bilo lako detinjstvo. Ranije su sazrevali nego ostala deca - kaže Ceca, koja oštro reaguje na priču da su je u to vreme štitili uticajni prijatelji sa političke scene.

Dabogda ne štitili nikoga ako su mene štitili! To je moj odgovor ako su me štitili prijatelji političari - kaže Ceca i objašnjava da nije imala nijednu povlasticu niti prednost tokom nošenja nanogice jer je imala kretanje ograničeno na minimum.

- Prednost nanogice je prednost pritvora, što imaš sve mogućnosti kućnih resursa, tj. celog svog imanja. Nisam imala te privilegije koje su imali svi ostali, ja sam morala da budem isključivo u dnevnoj sobi i po vertikali u svojoj spavaćoj. Znam da su Marko Mišković i moj prijatelj Milo Đurašković, dok su nosili nanogicu, mogli apsolutno svuda da se kreću u svojoj kući. Čak su mogli da igraju i fudbal u dvorištu, a ja sam bila osuđena samo na dnevnu i spavaću sobu. Nije mi bilo dopušteno da se šetam po celoj kući, što je zakonski nepojmljivo. Nisam mogla nikoga da dočekujem na vratima, a imala sam dve bebe u kući. Po zakonu ti sleduje da možeš da odeš dva sata do grada, ja nisam imala ništa. Ako krenem malo dalje od propisane maršrute, odmah neko zove. Kažu: "Poremetili ste radijus kretanja". Iživljavali su se! Sedela sam osam meseci na tabureu i na jastucima - zaključila je Ceca.

 

Izvor: Srpski telegraf
Foto: Hello!/Arhiva

Slični članci

Ostavite komentar

Your email address will not be published.