Akcije reaktiviranja napuštenih javnih prostora za potrebe lokalne zajednice

Institut za urbane politike od svoga nastajanja 2011. godine, radi na tome da, kroz uticanje na regulatorni okvir, ali i kroz saradnju sa različitim lokalnim inicijativama, prostorna dobra u javnoj svojini koja su napuštena ili nedovoljno iskorišćena ponovo aktivira za potrebe zajednice.

Od aktivnog učešća na projektima Ineks film ili kulturni centar Magacin, pa do podrške aktiviranju bioskopa Zvezda ili vojnog objekta na Dorćolu, za potrebe društvenog centra NNK, Institut je radio na artikulaciji modela koji bi mogao biti primenjiv u Srbiji na različite slučaje reaktivacije prostora koji su iz raznih razloga prestali da vrše svoju prvobitnu funkciju. Stavljanje u funkciju ovih prostora može doprineti ne samo koheziji među stanovncima, već i pokrenuti lokalnu privredu ili privlačiti ljude iz okolnih i drugih mesta, što ga čini važnim sredstvom razvoja u rukama lokalnih samouprava. U aktiviranju neiskorišćenih prostora, uloga lokalne samouprave je da osmisli model korišćenja prostora koji će najbolje doprineti lokalnom razvoju, a koji je istovremeno i održiv.

Institut za urbane politike je, zasnivajući se na dosadašnjem iskustvu, formulisao nekoliko smernica, koje mogu biti od pomoći pri osmišljavanju modela reaktvacije prostora:

  • Javni poziv za dostavljanje predloga za upotrebu prostora. Najbolji način da se identifikuje ko i na koji način bi bio zainteresovan da koristi neki neiskorišćeni prostor, a time i da se sagledaju potencijali samog prostora, jeste kroz otvoreni javni poziv za dostavljanje ideja. Sam poziv ne treba da bude obavezujući ali je potrebno raditi na njegovom oglašavanju kako bi svi zainteresovani (lokalna zajednica u neposrednoj blizini prostora, dijaspora, udruženja iz susednih opština i sl.) dobili informaciju i mogli da se jave sa predlozima.
  • Kombinovana upotreba prostora. Mnogi mogući načini korišćenja jednog prostora nisu isključivi a neki se mogu i dobro upotpunjavati. Zato u razmatranju modela korišćenja konkretnog prostora treba težiti što većem broju korisnika i aktivnosti, odnosno što potpunijoj vremenskoj iskorišćenosti. Ovo ne važi samo za objekte koji su potpuno upražnjeni nego i za one koji su trenutno samo delimično iskorišćeni.
  • Privremena upotreba. Moguće načine korišćenja prostora ne treba ograničavati na trajne aranžmane. Mnoge aktivnosti koje mogu popuniti prostor i doneti dodatni život mestu su sezonske ili jednokratne. Ovo može biti posebno interesantno za one prostore koji se iz bilo kojih razloga ne mogu dati u trajni zakup.
  • Osnažiti lokalnu zajednicu u blizini prostora. Najpozvaniji da učestvuju u oživljavanju neiskorišćenih prostora su oni koji žive u njegovoj blizini i koji će njegovim aktiviranjem profitirati. Zbog njihove direktne zainteresovanosti, stavljanje prostora u fuknciju mogu da izvedu sa manje resursa i više entuzijazma nego sama lokalna samouprava. Ali opština često mora da napravi prvi korak i da podsticaj za korišćenje prostora kao i informacije gde mogu da se dobiju sredstva ili druga podrška.

U saradnji sa Stalnom konferencijom gradova i opština (SKGO), Institut je ove godine dobio priliku da i u ruralnoj sredini primeni pomenute smernice i zajedno sa lokalnom zajednicom i upravom opštine Knić radi na pilot modelu reaktivacije stare škole u Čestinu. Selo Čestin je jedno od 36 sela u sklopu opštine Knić, pozicionirane između četiri urbana centra - Kragujevac, Kraljevo, Čačak i Gornji Milanovac.

Seoska škola u Čestinu je 2018. obeležila 200 godina postojanja, što je čini jednom od najstarijih obrazovnih ustanova u Srbiji. Međutim, iste godine, škola je zatvorena odlaskom poslednjeg đaka u peti razred. Sličnu sudbinu dele i mnoge druge škole u Srbiji koje se nalaze u područijima sa konstantnim trendom depopulacije. Samo na teritoriji opštine Knić nalazi se deset škola koje su ugašene, dok se u sklopu optimizacije mreže osnovnih škola u Srbiji, koju je pokrenulo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, očekuje da u narednih šest godina bude ugašeno čak 2500 isturenih odeljenja osnovnih škola na teritoriji Repubilke Srbije.

Predstavnici lokalne samouprave u opštini Knić izrazili su želju da naprave Regionalni obrazovni centar sa smeštajnim kapacitetima. Taj centar bi trebalo da nudi obrazovne programe i organizuje stručne skupove za veliki spektar učesnika, od predškolskog uzrasta do profesionalaca, ali i da pruža infrastrukturu za druge vidove grupnog turizma (ekskurzije, team buidling, seminari, itd). Na osnovu analize stanja i nakon upoznavanja sa lokalnim specifičnostima, Institut je predložio moguće pravce osmišljavanja programskog i prostornog rešenja obnove škole, imajući u vidu prethodno pomenute principe aktivacije neiskorišćenih prostora u javnoj svojini.

Tokom uspostavljanja nove ustanove često se previđa važnost izgradnje zajednice koja će brinuti o njenoj sudbini (onih koji na sasvim razlčite načine učestvuju u realizaciji njenih programa i imaju koristi od njih) i nakon što njeno postojanje bude prioritet onima koji su je formalno osnovali. Time se ne obezbeđuje samo dugovečnost obrazovne ustanove nego se jačaju i programski i drugi kapaciteti. U tom smislu, najdirektnija zajednica je svakako stanovništvo na teritoriji opštine Knić. Lokalna zajednica bi trebalo da učestvuje direktno u osnovoj programskoj ponudi za posetioce obrazovnog centra, ali je jednako važno i da obrazovni centar radi na razvoju programa koji će biti zanimljivi samim stanovnicima opštine Knić i okoline, kako bi znanjem doprinosio daljem razvoju mesta u kom se nalazi i kako bi ostvario vezu između ustanove i ljudi koji je okružuju.

Stvari često ne funkcionišu onako kako su planirane i zato je dobro, kada za to postoji mogućnost, da budu proveravane i (pre)usmeravane u toku razvoja. Postepeni ili fazni razvoj se, u ovom slučaju, odnosi i na infrastrukturu i na program. Ovakvim pristupom se dobija mogućnost da se više i ranije ulaže u one kapacitete koji se pokazuju potencijalno korisnijim.

Razvoju programa treba pristupiti tako da svi prostorni kapaciteti budu u maksimalnoj upotrebi. To pre svega znači diversifikaciju programa koji se organizuju kako bi se dobila njihova vremenska komplementarnost (to, recimo, može značiti da zimi treba staviti akcenat na programe za lokalnu zajednicu, leti na dečije kampove, preko godine na ugošćavanje obrazovnih programa i slično). Konačno, kada nisu iskorišćeni za različite obrazovne aktivnosti, smeštajni kapaciteti se mogu koristiti za druge oblike turizma. Takođe treba imati u vidu da na teoritoriji Knića postoje i drugi napušteni ili nedovoljno iskorišćeni prostori koje je moguće uključiti u program i prostorni okvir planiranog centra. Na taj način se nova funkcija na manje invazivan način realizuje u postojećem kontekstu, ali se i takvom diseperzijom dodatno doprinosi uključivanju celokupne zajednice u funckionisanje centra.

Konačno, značaj očuvanja životne sredine kao princip prevazilazi svaki pojedinačni razvoj. U tom smislu, razvoj nove ustanove treba da bude u skladu sa prirodnim okruženjem na predmetnoj lokaciji, a ne da ga na bilo kajo način narušava. To pogotovo važi u ovom slučaju gde se program predviđene ustanove upravo oslanja na resurse (dakle i prirodne) koji se nalaze na samoj lokaciji i u njenom okruženju. Uz to, ovaj bi se princip svakako mogao primeniti i na samu tehnologiju rekonstrukcije i gradnje.

***

U trenutku kada u Republici Srbiji postoji potreba za prepoznavanjem posebnosti lokalnog identiteta malih mesta koje je otežano upravo zbog nepovoljnih okolnosti i naglašene centralizacije zemlje, kako na političkom i administrativnom, tako i na kulturnom i simboličkom nivou, ovo se čini izuzetno važnim. Izazov reaktiviranja ove škole kao i odgovornost svih ukjlučenih u sam proces je značajan, pre svega zbog toga što sudbina tog i takvog projekta može uticati na sudbinu drugih objekata koji se nalaze u sličnoj situaciji, kao i samih mesta u kojima se oni nalaze. Isturena odeljenja osnovnih škola su samo poslednji u nizu javnih objekata koji gube svoju funkciju u malim mestima, a ove nekretnine predstavljaju redak resurs sa kojima lokalne samouprave raspolažu, a koji se mogu koristiti za prekopotreban lokalni razvoj.

Autor: Iva Čukić, Jovana Timotijević i Marko Aksentijević; Institut za urbane politike Beograd
Foto: Promo

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.