fbpx

UTEHU NISAM PRONAŠLA: Udovica Gordana se ne miri sa preranim odlaskom supruga Šabana Šaulića

Tog nesrećnog nedeljnog jutra muzika se na trenutak zaustavila, a Šaban Šaulić slomio je i najtvrđa srca. Nažalost, ne pesmom, kojom je umeo da ta ista srca ponovo sastavlja kada im je bilo najteže. Jer, uz njegov glas se odrastalo, slavilo, ljubilo, plakalo... A onda je, igrom sudbine i kosmičke nepravde, odjednom utihnuo. Kralj narodne muzike zauvek je otišao u kafanu besmrtnih.

Bio je vanserijski umetnik i od početka se izdvajao od svega što bi moglo da se svrsta u uobičajeni novokomponovani estradni milje. Bio je priča za sebe, bio je "srpski Pavaroti" i "princ duše", a njegov odlazak potresao je ne samo svekoliku javnost u svakom kutku bivše države već i kolege iz dijametralno suprotnih muzičkih sfera.

Godinu dana nakon što je izgubio život u teškoj saobraćajnoj nesreći, legendarnom pevaču posthumno je dodeljeno i najznačajnije državno priznanje.

- Tužni smo što u ime našeg tragično stradalog supruga, oca i dede danas primamo ovaj orden. Istovremeno, ponosni smo što i dalje živi kroz svoja dela, za šta je ova nagrada najbolji dokaz - ovim rečima porodica je zahvalila na prestižnom "Sretenjskom ordenu".

U ekskluzivnoj ispovesti za "Hello!" njegova udovica Gordana smogla je snage da prvi put javno progovori o praznini i bolu koji su ostali posle Šabanovog preranog odlaska, o poslednjem susretu i lepim trenucima koji su obeležili njihovih 45 zajedničkih godina.

U čemu pronalazite utehu i snagu?

- Utehu nisam pronašla, i kako koji dan odmiče sve sam uverenija da nikada i neću. Previše je tuge, bola i nedostajanja... Ogromna je praznina nastala njegovim preranim odlaskom da bi išta moglo da je ispuni. Više od četiri decenije čitav moj svet vrteo se oko Šabana. Mi smo bili partneri u svemu, od braka, preko podizanja dece i brige o njima, sve do posla, koncerata i pesama. I onda, jednog kobnog jutra, sve to je nestalo. Ne znam kako bih to opisala, taj šok, osećaj praznine, tuge i nemoći. Kao da vam neko u sekundi uzme sav vazduh i ostavi vas da pokušate da preživite bez njega. Zaista imam osećaj da sam ispočetka morala da učim da dišem, da hodam, da govorim... U tim trenucima prosto morate da postavite odbrambeni mehanizam da biste sve podneli i preživeli, i ja sam odabrala da verujem da on nije otišao. Za mene je on na putu, s kog će se vratiti jednog dana. Upravo to mi je, uz svu podršku koju imam od porodice i prijatelja, davalo i daje snagu da svakog novog dana ustanem i idem dalje, čekajući trenutak kada ćemo se opet sresti.

Izvor: Hellomagazin.rs
Foto: Hello!/Arhiva

Pogledajte još

Ostavite komentar

Vaša e-mail adresa neće biti postavljena.